Džon Karpenter je za mene bio najznačajniji režiser tokom odrastanja. I ne samo za mene, mnogi iz generacija sedamdesetih spomenuće Karpa kao presudan uticaj da se iskreno zavole film. I Volter Hil je tu negde, ali kada je jedna od dečačkih uspomena shvatanje da je neobičan broj filmova koje volim režirao isti čovek, jasno je da moram izdvojiti Karpentera. "Napad na policijsku stanicu broj 13", "Noć veštica", "Stvor", "Bekstvo iz Njujorka"... Čak je i tadašnji reklamni slogan "Magla se uvukla u beogradske bioskope" za film "Magla" delovao neobično uzbudljivo, tajanstveno i privlačno.
Karpenter je voleo da drži kompletnu autorsku kontrolu. Osim što je režirao, često je pisao scenarije, producirao, a jedinstven šmek filmovima donosio je svojom muzikom. Koristeći skoro isključivo sintisajzer, komponovao je za svoje filmove jednostavne ali genijalne muzičke teme, koje su danas slavne i žive kao zasebna umetnička dela. Karp često nastupa kao muzičar izvodeći svoju filmsku muziku i izvršio je veliki uticaj na ovom polju, s tim da moram istaći lično mišljenje da je po jednostavnosti i zapamtljivosti, a ujedno i efikasnosti i utisku koji njegova muzika stvara, neprevaziđen. Zanimljivo je da se Karpenter, iako je redovno obavljao više funkcija na snimanjima, ponegde potpisivao pseudonimima, obično inspirisanim filmskim likovima.
Baš kao što je kao kompozitor imao adute u jednostavnosti i efikasnosti, identičan je i kao režiser. Njegovi najbolji filmovi su školski primeri "čistog" filma, bez višaka i "praznog hoda". Ova autorska vrlina proistekla je iz činjenice da je najčešće, ali i najuspešnije, radio s malim budžetima. Njegovi povremeni izleti u veće budžete vodili su ka finansijskim propastima, što je znatno uticalo na njegovu karijeru, iako su čak i ti skuplji filmovi s vremenom zadržali poklonike i danas se smatraju kultnim, gledaju se i analiziraju.
Radeći u ograničenim uslovima, Karpenter se trudio da iz njih izvuče maksimum. Imajući sjajan osećaj za detalj, snimao je danas dobro poznate scene, neke od onih koje maltene zauvek ostanu urezane u sećanje gledalaca. Nabrojati sve ne bi bilo moguće ne samo u okvirima ovog teksta već čitavog TV dodatka. Detalj - papir koji po stolu tamo-vamo bacaju meci ispaljeni iz pušaka s prigušivačem u "Napadu na policijsku stanicu"; ljudi su polegali spasavajući živu glavu, dok Karp gradi napetost jednim mirnim kadrom gde se samo čuju tihi pucnji, napadači ni žrtve se ne vide, dok naokolo pršti staklo i kancelarijski pribor.
Ili tajanstveni i ćutljivi ubica bez motiva Majkl Majers, koji u "Noći veštica" u po bela dana prati Lori Stroud; ona ga primećuje krajičkom oka kako nepomično stoji i posmatra je, da bi nestao čim ona za trenutak skrene pogled. Ili pas koji unezvereno beži od Norvežanina koji za njim puca i uzbuđeno dovikuje nešto Amerikancima. Ovi ga ne razumeju, ali im je žao psa koji dotrčava do jednog i liže ga, moleći za pomoć. Takva scena, gde bi sam ovaj opis izazvao reakciju "jadan pas", u filmu "Stvor" zapravo donosi snažan osećaj nelagode, naročito kada pas kasnije počne čudno da se ponaša, a ekipa u bespućima Antarktika postepeno počinje da shvata šta su pustili u svoju bazu, sve do antologijskog frustrirajuće nejasnog završetka, o kome se lome koplja i dan-danas.
Upravo je finansijski krah "Stvora" doveo do toga da Karp počne da sumnja u sebe kao autora, a po mnogim kritičarima taj se film smatra ne samo njegovim najboljim nego i jednim od najboljih horora ikada snimljenih. Kasniji filmovi su mu bili promenljivog kvaliteta, ali je imao, recimo, "Oni žive", ilustraciju subliminalne medijske propagande, danas često citiran, kako u tekstovima, tako i u mimovima.
(Kurir.rs / TV Ekran)
NE PROPUSTITE
