U susret Novoj godini, Jelena Bačić Alimpić obradovala je svoje čitaoce novim romanom "Poslednji sati" u izdanju "Lagune". U njenom poznatom maniru, i ovog puta ispisala je intrigantnu priču koja slavi ljubav.
Ovo delo željno je iščekivano, o čemu svedoči i stotinak okupljenih čitalaca s novim romanom u rukama koji su strpljivo čekali da dobiju autogram, ali i da razmene koju reč sa spisateljicom.
U kratkom predahu koji je napravila od potpisivanja i ćaskanja s ljubiteljima njene književnosti, Jelena nam je otkrila detalje novog romana, osvrnula se na dešavanja u ovoj godini i podelila svoje želje za sledeću.
Kakvu priču donosite u novom romanu?
- Ovog puta čitaocima sam spremila jednu malo drugačiju priču. Ima svega. Radnju sam smestila u sadašnjosti, ali imamo i retrospekciju, te pravimo mali skok u prošlost. Priča je o jednom divnom, ali složenom odnosu između majke i ćerke. O istini i lažima. O tome šta smo sve spremni da učinimo i koliko da lažemo da bismo nekoga zaštitili. Postavlja se i etičko pitanje da li je moralno lagati da biste sprečili tuđe suze, odnosno suze onih koje volite.
I ovaj roman je u nekom mom prepoznatljivom stilu, sa neočekivanim obrtima. Glavne junakinje su Katarina, čuveni kardiohirurg u Čikagu, i njena majka Zorka. Katarina je poreklom iz Mačvanskog okruga u Svrljigu. Njena majka je učinila sve da je izvede na pravi put i žrtvovala se za život svoje ćerke. Roman poseduje notu melanholije. Glavno pitanje koje se postavlja je da li se vredi žrtvovati i trpeti život koji vas nije dostojan zarad tuđe sreće.
Da li vas je inspirisao odnos koji imate s vašom decom?
- Inspiraciju nisam našla u odnosu s decom, ali jesam u stvarima koje se dešavaju u životu. Sigurno da sam to negde pokupila, malo iz života mojih prijatelja, malo iz života ljudi u mom okruženju.
Čikago je jedna od arena u kojoj se dešava radnja. Da li je Toni Kovačević, vaš kolega, kriv za taj izbor?
- Nije on kriv (smeh). Zanimljivo je da je najveći broj ljudi sa ovog podneblja koji živi u Americi naseljen u Čikagu. Tamo postoji najveća srpska zajednica. Imam mnogo čitalaca, a posebno čitateljki iz Čikaga i verujem da će se radovati što će se deo radnje dešavati tamo.
Pre pisanja svakog dela dosta istražujete. Kako je istraživanje izgledalo ovog puta?
- Obišla sam Pocerinu i ceo Mačvanski okrug. Čikago sam posetila pre sedam godina, ali je ostavio toliko jak utisak na mene da sam mogla da pišem o njemu. Išla sam s rancem na leđima peške od legende do legende. Ne bih otkrivala više.
Da li i ovog puta slavite ljubav?
- Naravno. Uvek slavim ljubav, bez obzira na laži, istinu i zaštitničko ponašanje nas majki, koje ponekad grešimo. Na kraju uvek ostane ljubav.
Impozantan broj ljudi se okupio kako bi ugrabili potpisani primerak knjige. Imponuje li vam ovolika zainteresovanost čitalaca za vaša dela?
- Presrećna sam zbog toga. Nekada mi bude prenaporno, kao sada, jer odmah idem u Niš na Sajam knjiga. Na kraju svega je to najveća nagrada jednom piscu. Ovo nije fraza, ni floskula, iskreno verujem u to da su moji čitaoci moja najveća nagrada.
Godina je na izmaku, a praznici su sve bliži. Šta ste poželeli sebi u novoj godini?
- Da mi se ova nikada više ne ponovi. Zbog raznih privatnih neprijatnosti. Polomila sam rame i nadlaktice. Imala sam dosta privatnih pehova. Samo neka su mi deca živa i zdrava i ja s njima. To mi je jedina želja i da ovu ispratim što pre (smeh).
Sigurno je bilo i lepih momenata.
- Ne lepih, nego najlepših. Početkom godine, tačnije 23. januara, postala sam baka. To je sigurno jedan od najlepših momenata u mom životu. U svom prvom romanu "Ringišpil" sam napisala: "Ne da Bog sve", jer se na kraju sve poravna. Ne da svima pojedinačno da nam sijaju zvezde, a ja sam sigurna da će sledeća biti bolja i lepša za sve nas. Ovo zvuči kao politički slogan, a nije (smeh). Jedino što želim i sebi i svojoj porodici, mojim čitaocima, ali i vama novinarima je da svi budemo radosniji. Mislim da smo zaslužili.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
