Nova godina je već sa samom početku glumcu Ivanu Bosiljčiću ispunila veliku želju. Srećna okolnost da uživa u plodovima minulog rada, u društvu porodice, donela mu je i mir kao savršenu bazu za nove planove, kojima se raduje. Ipak, čini se da je njega sreća oduvek pratila.
Sve se u karijeri posložilo tako da je iza glumca dovoljno likova kojima je pozajmljivao glas i telo, a zbog kojih ga publika više voli. Započeo je i zavidnu karijeru u Rusiji. Tokom jeseni vratio se svojim beogradskim predstavama smatrajući da su one savršena protivteža svim filmskim izazovima. Tri dana uoči njegovog 45. rođendana, Ivan za TV Ekran pravi presek svega što ga je do sada učinilo radosnim.
Jeste li praznike proveli uz porodicu?
- Ove godine to je bila naša prva ostvarena želja. Uspeli smo da sve stavimo po strani i praznike provedemo zajedno, čemu smo se unapred radovali.
Kojim poslom počinjete 2024?
- Ne planiram po kalendaru. Praznici su mi simbol predaha i prikupljanja energije. Nastavlja se sve što je bilo i pre njih, samo sa par kilograma viška (smeh), ali i sa većim osmehom. Za februar je zakazana premijera filma Siniše Cvetića "Jorgovani", pa nam je period pre praznika obeležila interna projekcija za ekipu od nas petnaestak posle koje smo svi u praznike uplovili zadovoljni. Uskoro će se okupiti i druga filmska ekipa i gledaćemo film "Lazarev put" Ivana Jovića. Velika premijera je planirana na jesen. Sviđaju mi se reditelji i produkcije kojima je bitno da prvi utisak o novom filmu bude od bliskih ljudi koji su radili na njemu i koji glumce liše stresa da prvi put vide sebe na velikom platnu kad i publika. Ove dve projekcije filmova su mi bukvalno obgrlile praznike i pojačale utisak slavlja.
Šta vas je pokrenulo da, pored svega drugog što radite, stvorite putujuću predstavu "Naše veče"?
- Mnoge velike predstave koje igram, zbog svog gabarita, skoro nikada nisu gostovale van beogradskih scena. A susret sa publikom preko malih ekrana i uživo u pozorištu nije isti. Zato sam napravio ovu muzičku predstavu sa kojom možemo da dođemo u svako mesto u našoj zemlji ili van nje. Predstava otvara temu ljubavi između muškarca i žene, prijatelja, roditelja i deteta, Boga i čoveka i neverovatno je sa kolikim nas interesovanjem publika svuda dočekuje. Zadatak svakog našeg susreta je da se setimo da lepote i dobrote još ima. I da ne zaboravimo da je Fjodor Mihajlovič Dostojevski napisao "Lepota će spasti svet".
Kada ste ispunjeniji, dok ste na sceni kao glumac ili kao pevač?
- To su dva neodvojiva talenta, jedna celina. Skoro da ne prepoznajem razliku u načinu ova dva oblika scenskog izražavanja.
Kad sagledate dosadašnju karijeru, možete li da kažete da ste imali sreće?
- Glavni faktori su - temeljan rad, poneko nepriznavanje koje me je razgorevalo da se dokažem i sreća da moji saradnici razumeju moje izbore. Onoliko koliko sam se borio za neke uloge, isto toliko sam odbijao velike, lepe role. Imao sam sreće da su me autoriteti pravilno shvatali kada sam tražio ono što sam smatrao da je za mene, ali i kada sam bio ubeđen da je uloga za nekog drugog. Čak i onima kojima nije bilo jasno moje rasuđivanje, posle premijera su razumevali moj izbor.
Pedijatar Arsić u seriji "Urgentni centar" bio je jedan od pravih izbora. Kako je došlo do toga da na snimanju improvizujete dijaloge sa decom?
- Rad sa decom je bio veliki izazov. Prvo, ona su prirodna i spontana i misle da je snimanje igra. I jeste, ali ozbiljna igra i treba uhvatiti momenat njihove radosti, ali ih i staviti u jasan okvir scene. Drugo, svako dete koje je došlo u studio se manje ili više plašilo doktora i tu nije bio cilj da mi njima objasnimo da ja nisam pravi doktor, nego da sam lekar koji je drugar. E, to je iziskivalo vratolomne improvizacije. Ali i snimljeni momenti su za sva vremena.
Koliko uopšte odeća diktira ponašanje tela, da li vam je beli mantil ulivao dodatno samopouzdanje?
- Imam neko urođeno poštovanje prema uniformi, vojničkoj, doktorskoj, svešteničkoj... Ne mogu to da objasnim, ali mi je prijalo svaki put kada sam ulazio u takve kostime i na čudan način se to poštovanje pretvaralo u osećaj samopoštovanja.
Dopada li vam se u glumi to što možete da ponesete čije god cipele poželite?
- Iskustva koja glumac prođe igrajući tuđe zanimljive živote jesu dragocena. To je šansa da kao ličnost postanete fleksibilniji i empatičniji prema svetu.
Svaka nova reprizira "Nepobedivog srca" i "Ranjenog orla" publiku prikuje za ekrane. Zanimljivo je kako vas je reditelj Šotra odredio za ove role...
- Zdravko Šotra i ja smo se upoznali na filmu "Gde cveta limun žut". Tu sam imao samo jednu scenu, ali nisam ni slutio da se tih dana odlučivalo i o podeli za naredni projekat. Nakon završenog snimajućeg dana, seli smo na ručak, koji je više izgledao kao neki prijatan, ali ipak informativni razgovor (smeh). "Ko si ti? Odakle si, mladiću? Ko su tvoji?", pitao je uvek konkretni Šotra. Nakon toga sam doznao da se dobro raspitao kod producenata, kod kolega glumaca i vrlo sam zahvalan što me svako od njih toplo preporučio.
Kakvu simboliku vidite u tome da je vaš deda, inače ruski oficir, nosio identičnu uniformu kao vaš lik u "Ranjenom orlu"?
- Dirljivo mi je bilo kada sam dedi doneo fotografiju iz serije da mu pokažem šta radim, a on je odmah pronašao i meni poklonio svoju sliku staru 50 godina. Na njoj je imao identičnu uniformu kao ja na snimanju. Deda Miodrag se do tada nije baš pozitivno izražavao na temu toga što mu je najstariji unuk odabrao umetnički zanat. Tvrdio je da glumačka akademija nije fakultet, nego nekakav kurs. Ali nakon premijere "Ranjenog orla" u suzama mi se izvinjavao i od tada me je podržavao sa neverovatnom usrdnošću.
Osluškujete li inače svoju intuiciju kao kada ste uoči poziva za prvu audiciju u Rusiji čitali dedine dnevnike o susretu sa Rusima, ne sluteći preporuku Bikovića da zaigrate tamo?
- Ima nešto mistično u tom pozivu za moje prvo snimanje u Rusiji. Sve se odigravalo za nekoliko sati, poziv, čitanje scenarija, kupovina avionske karte, odlazak... Jedini garant da je to sve regularno i ostvarivo bila je Miloševa preporuka. Kratko je rekao: "Poznajem te ljude, ne propuštaj šansu." I nisam. Danas sam bio u Beogradu, sledeće jutro u Moskvi. I tako je sve počelo.
Nakon šest godina možete li da kažete da ste jednako i ruski glumac koliko i naš?
- Ja sam srpski glumac gde god da radim. Na Istoku ta vrsta reputacije velika je prednost. Za Zapad ne znam. Trenutno sam u Beogradu i drago mi je što imam pozorišni kontinuitet. Prijala mi je kratka pauza od snimanja.
Zanimljivo je kako ste ruski usavršili u četrdesetim, kao dokaz da nikad ni za šta nije kasno. Koja je najteža veština koju ste savladali zarad glume?
- Definitivno jezik. To je najteža, ali i najkorisnija veština koju sam osvojio. Reč je dragoceni oblik izražavanja. O tome je nedavno govorila i scenaristkinja filma "Lazarev put", književnica Monja Jović. Ona smatra, parafraziram, da živimo u vremenu koje daje ogromnu, opsesivnu prednost slici, na hiljade njih je u etru svake sekunde, svako može da je snimi i okači na internet. Živimo u vremenu kad slika govori više od hiljadu reči. Ali, to nije istina. Ako samo malo promislimo i uzmemo jednu strofu poezije, na primer, Ivana V. Lalića, shvatićemo koliko je slika potrebno da se opiše kompleksnost onoga što je pesnik izrazio rečima. U samo jednoj strofi. Takođe, kada sam počeo da čitam na ruskom poeziju i velike pisce, shvatio sam koliki je kapital poznavanje jezika. Tako da sad nastavljam umnožavanje svog životnog kapitala - posle ruskog učim grčki (smeh).
Jeste Ii u potpunom miru sami sa sobom u susret 45. rođendanu? Plaši li vas prolaznost?
- Ništa me ne plaši. Život prolazi i to je prirodno i neminovno. Radim na povećanju kvaliteta odnosa koji su sada i ovde.
Da li je gluma učinila da nestane onaj stidljivi dečak u vama?
- Onom stidljivom dečaku objasnio sam koliko ga uzbudljiv život čeka. To je nešto što niko nije mogao da mu kaže pre 40 godina. Ali mogu sada ja.
Kao mali, želeli ste da svirate klavir, a to danas ostvaruje vaša ćerka? Smatrate li da je ipak u životu sve nekako smisleno?
- Sve u životu ima smisla iako možda nije uvek razumljivo i logično ono što nam se dešava. Ali gde prestaje logika, tu počinje naša vera. A gde ima vere, ima i smisla.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
