Reditelj Rajko Grlić u okviru projekta "Booking Balkan" je u Kulturnom centru "Grad" govorio o novom, dopunjenom izdanju svoje knjige "Neispričane priče".
Delo je nedavno izašlo iz štampe i u Srbiji, sa uvodnim tekstom književnice Marine Vujčić, a do sada je objavljeno u Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Sloveniji, SAD, Britaniji i Češkoj.
- Ne osećam se kao književnik, moja knjiga je zbir zabeleški. Pristao sam da je napišem jer su me ubedili da se filmovi ne računaju ako ne napišem bar jednu knjigu. Kad sam otišao u svoj egzil, ubeđen da više neću snimati filmove, pošto se pokazalo da priče koje smo prijatelji i ja pričali nisu doprinele da naš prostor postane civilizovaniji, počeo sam da pišem ove zabeleške. Pisao sam za sebe, ali i da bi moji unuci znali šta se dogodilo i zašto su Amerikanci, a ne Jugosloveni. Jednom sam neke od njih pokazao Anti Tomiću i rekao mi je "Ovo moraš objaviti" - ispričao je Grlić.
Govoreći o kinematografiji istakao je duhovnu i kulturološku razliku između pređašnjeg i današnjeg doba koje je nazvao „fast fudom“.
– Meni je jako drago što sam živio u vremenu u kojem je film bio najveći cirkus u gradu. Gledanje filma je ritual, a tog rituala više nema, svet se drastično menja. U smislu bioskopa, mislim da film neće preživeti u obliku da igra u kinu, da naveče odeš i kupiš kartu, gledaš i pričaš s nekim o tome. To više ne postoji. Njujork je devedesetih godina imao petnaest malih bioskopa koji su prikazivali nezavisne filmove, danas ima jedan, i on se veštački održava. A danas ni glumci više nisu zvezde kao nekada – naveo je Grlić i dodao:
- Nema više Milene Dravić, koju je na Pulskom festivalu ispred hotela „Rivijera“ čekalo oko tri hiljade ljudi da je isprati do Arene. To je bilo strašno važno, veće od života, bio sam svedok tome, a sada je manje od života. Toga više nema. Nema više glamuroznosti i svečanosti filma. Nekada smo se nadali da ćemo moći na Kanski festival ako imamo dobar film, danas se bez velikog svetskog distributera se ne ulazi u Kan – naveo je Grlić.
Kako je objasnio svedočanstvo o tom vremenu ostalo je upravo na filmu.
- Najbolji tragovi o Jugoslaviji, koje više nema, su ostali na filmovima. Vi kada gledate filmove, vi znate o vremenu i prostoru sve - objasnio je.
O Pekiću
Sa Borislavom Pekićem napravio je film "Đavolji raj", a kako je otkrio scenario su radili u Londonu.
- Pekić je bio izuzetno gospodstveno biće. Ujutro, kad njegova supruga ode na posao, on skuva pola litra kafe, nahrani mačku, sedne za kompjuter i radi do pet popodne, dok ona ne dođe. Uopšte ne jede, nema potrebu za hranom. Kad sam shvatio da ću umreti od gladi, kažem mu da idem da prošetam i odem na doručak. Popodne, kad se vrati supruga i postavi ručak, a krasno je kuvala, on bi pojeo vrlo malo i otvorio bocu viskija. I tako svakog dana novu bocu. Jednom sam mu doneo odličan viski s aerdroma, a on gleda flašu i kaže: "To je šteta trošiti na mene." Bio sam sa njim i jednom prilikom kad je išao kod Mihiza. Odneo mu je 700 strana rukopisa, a ovaj mu je vratio 220. Pekić se nije bunio. Mirno smo otišli na večeru - istakao je Grlić.
"Karaula"
Reditelj je podelio s publikom i kako je nastao film "Karaula", za koji je scenario napisao sa Antom Tomićem. Tomić je prvo napisao dve priče o izvesom čoveku pre i tokom rata. Grlić mu je predložio da napiše i treću - posle rata, i tako zaokruži ciklus:
- Kazao je da će mi poslati tekst za deset dana, a javio se posle godinu. Dvanaest verzija scenarija smo napisali dok nije nastala "Karaula" - objasnio je.
(Kurir.rs/I.M.)
NE PROPUSTITE
