Veliku želju da postane glumac Marku Vasiljeviću ispunila je profesorka Jasna Đuričić kada ga je iz prve primila u svoju klasu na akademiji u Novom Sadu. Tada je shvatio da snovi nekada i lako mogu da postanu stvarnost, ali da mora i da se radi. I ne odustaje.
Na svoj talenat širokoj televizijskoj publici pažnju je ukazao još pre nešto više od pet godina filmom "Zaspanka za vojnike". Danas kaže da ga popularnost koju mu je doneo imenjak u seriji "Tajne vinove loze" nije promenila. Ipak, tri sezone dugačka saradnja sa iskusnijim kolegama svakako mu je donela neprocenjivo iskustvo. Dok čeka premijeru serije "Ringišpil", Marko za TV Ekran priča svoju glumačku priču.
Jeste li zadovoljni prvom decenijom rada pred kamerom?
- Apsolutno! Znam koliko je teško uopšte dobiti priliku. Nisam imao očekivanja, ali sam imamo jasan cilj i zasad sam na dobrom putu.
Da li je i vaš utisak jednak onom koji ima publika da vam je najveću popularnost donela serija "Tajne vinove loze"?
- Da, istina je da me prepoznaju najviše zbog te uloge.
Kako ste na početku doživeli ulogu Marka?
- Kao nekog ko je u jednu ruku, bar u prvoj sezoni, karakterom vrlo sličan meni. Posle se lik razvijao na neku drugu stranu.
Nije tako redak slučaj da glumci tumače svoje imenjake. Da li je to prednost?
- U početku mi je smetalo, posle sam shvatio da je to ipak prednost. Ljudi više pamte imena likova nego imena glumaca koji ih tumače.
Seriju je, pored brojnih obrta i teme, izdvojila i glumačka podela. Koliko vam je rad na sve tri sezone kraj kolega koji su se odavno dokazali u poslu značio možda i kao produženo školovanje?
- Za mene lično, to je najveća sreća i dobit koju sam poneo sa snimanja. Ne popularnost. Od samog početka smatram sebe privilegovanim što sam imao priliku da učim od velikih ljudi. I ne samo u ovoj seriji. U svakom projektu sam imao od koga da učim.
Recimo, film "Zaspanka za vojnike" fantastično je urađena priča o neizmernoj požrtvovanosti naše vojske za vreme Prvog svetskog rata. Jesmo li kao narod svesni koliko je naših vojnika tada stradalo i da li bi nam sudbina bila drugačija da se nisu desile tolike žrtve?
- Definitivno nemamo svest o tome. Bar mlađe generacije. To je jedan od najznačajnijih perioda u našoj istoriji na koji možemo da gledamo s ponosom. Svakako mi je bila velika čast i odgovornost da budem deo tog projekta.
Ponovo ste sarađivali s Gagom Antonijevićem na serijama "Ubice mog oca" i "Ringišpil". Smete li nešto da kažete o najnovijoj ulozi?
- Jedno drugačije iskustvo koje sam stekao u lepoj atmosferi i sa odličnom ekipom. I to je uglavnom preduslov za uspeh.
Jeste li zarad glumačkih zadataka morali da savladate neke veštine?
- Za "Zaspanku" sam morao da naučim da jašem konja, a u "Tajnama" sam prvi put radio u studijskim uslovima. Nisam nikada na moru snimao i to mi je velika želja (smeh).
Ima glumaca koji su privatno potpuno suprotni od onoga kako ih publika poznaje kroz likove kojima su pozajmili telo i glas. Kakvi ste vi kad se kamere pogase, stidljiv, pristupačan, šaljivdžija...?
- Ne znam šta bih vam rekao. Verovatno od svega po malo. Zavisi od raspoloženja (smeh).
Gledate li danas na glumu drugačije nego kada ste poželeli njome da se bavite? Da li vam je dosad ostvarila makar deo snova?
- Definitivno. Upisao sam glumu da bih bio "poznat". Naravno, to se u toku školovanja promenilo. Shvatio sam da umetnost, u mom slučaju gluma, može da menja živote i da mi kao "izvršioci tih radova" imamo određenu moć, ali i odgovornost da to prenesemo. To mi je jedna od prvih i najbitnijih lekcija koje sam naučio baveći se ovom poslom.
Da li je tačno da ste prvi zarađeni novac uložili u zemlju, za gajenje oraha? Jeste li još u tome?
- Istina je. Ali nisam uložio novac da bih zaradio, već da ga ne bih potrošio. To je malo parče zemlje od koga ne može mnogo da se zaradi, ali je sjajno mesto za fizički umor i psihički odmor (smeh).
Znači li to da ste pre svega veliki radnik, pa onda umetnik? Proizilazi li i umetnost iz rada ili najviše iz talenta?
- Rekao bih da sam samo malo odgovorniji s godinama. Smatram da jedno bez drugog ne može. Ali kao i u svakom poslu. Ništa bez rada. Gde je u svemu tome popularnost, šta vam je donela, a šta odnela? - Odnela mi je privatnost u nekoj meri, a donela odgovornost u drugoj. Na to sam gledao samo kao na sastavni deo posla.
Verujete li da sve nas negde odredi detinjstvo? Po čemu pamtite svoje u rodnom Vrbasu osim po onome što znamo, a to je da ste se zahvaljujući majci, koja je divno recitovala, upustili u svet glume?
- Mene je odredilo. Pre svega ljubav i vaspitanje koje sam poneo od kuće. Tek sada shvatam koliko je takvo odrastanje uticalo na moj život, ali i na moju profesiju. Oduvek sam imao podršku porodice i to se nije promenilo. Za mene je to prava sreća. Sve ostalo je usputno.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
