DRŽALA SAM GA ZA RUKU DO KRAJA: Supruga našeg pisca opisala njegove poslednje dane "Za borbu s takvom bolešću POTREBNA JE SNAGA"

Lljiljana Kapor, košarkašica, manekenka, stjuardesa i najveća ljubav poznatog slikara Mome Kapore pored kog je provela najlepših 30 godina govorila jeo njihovoj ljubavnoj priči u životnoj ispovesti ekskluzivno za Kurir.

Njujork je njena omiljena destinacija i omiljeni grad, jer je to grad u kom je počela njena velika ljubav s piscem i slikarom Momom Kaporom.

- Njujork je bio moja omiljena destinacija i omiljeni grad. Zavolela sam ga i pre nego sam kročila u njega, još od knjige i filma "Doručak kod Tifanija", a najviše jer je to grad u kom je počela Momina i moja velika ljubav. Postoje dve verzije našeg početka, Momina, o kojoj je govorio: "Tako sam 1982. video jednu lepu stjuardesu u avionu, a pošto sam se bojao letenja, zamolio sam je da me drži za ruku." I stvarno sam ga držala za ruku do kraja života rekla je Ljilja.

Otkrila nam je kako je zasta izgledao njihov prvi susret

- Mi smo se ipak upoznali u Beogradu, u Knez Mihailovoj. U to vreme ta ulica je bila obavezan deo Mominog, i ne samo njegovog, podnevnog gluvarenja. Sreli smo se ispred Filozofskog fakulteta, na koji sam krenula tog dana, ali sam, na Momin poziv za piće, otišla s njim u "Grčku kraljicu". Posle izvesnog vremena sreli smo se u Kosovskoj ulici, na večeri priređenoj u čast Marija Fanelija, njegovog velikog prijatelja. Negde pred kraj, na samom izlazu iz stana, naše društvo je krenulo u Klub književnika, a na vratima se pojavio Moma doprativši Marijevog sina. Oboje smo se obradovali tom susretu i on me je pitao da li letim za Njujork, jer je sutradan putovao, i rekao da ostaje tamo nekoliko meseci. Napisao mi je adresu i telefon na parčetu papira i zamolio me da mu donesem naše novine. I tako, posle nekoliko dana, otišla sam na smenu u Njujork i od tada počinje naša ljubavna priča.

Prvi krov nad glavom bila im je sobica u Vladetinoj ulici

- Posle nekoliko godina provedenih zajedno odlučili smo, tačnije on je odlučio da se razvede i da počnemo da živimo zajedno. Nije bilo lako jer u to vreme nije bilo moguće da se nađe stan za iznajmljivanje. Naš prvi zajednički krov nad glavom bila je soba u Vladetinoj koju nam je ustupio naš prijatelj iz Kanade čija majka je tih dana putovala kod njega u Toronto, tako da smo se snašli za prvih nekoliko meseci, dok nismo našli stančić u maloj kući u dvorištu u Dalmatinskoj ulici, gde smo živeli nekoliko godina. I tako smo se selili po Beogradu, od Bulevara revolucije, Kičevske, preko Skadarlije, dok na kraju nismo došli u kuću na Neimaru, u Nebojšinoj ulici. Tu smo proveli naših poslednjih 15 godina zajedničkog života, sve do Momine smrti 2010. godine, a u njoj i dalje živim, okružena njegovim slikama i u enterijeru koji smo zajedno stvarali - objašnjava Ljilja.

Zajedno su proveli 30 godina

- Ne znam kako opisati u nekoliko rečenica skoro trideset godina života sa čovekom kakav je bio Moma. Kad je neko slikar i pisac i kada ga bog obdari mnogim talentima kao Momu, kada živite pored barda srpske intelektualne scene, umetnika urbanog Beograda i jednog od njegovih simbola, svakako da morate da odgovorite raznim zahtevima i da se ponašate u skladu s tim. Moma, kad je pisao, nije slikao - i obrnuto, jer te dve umetnosti traže određeni tok svesti i različito ponašanje i atmosferu. To podrazumeva dva oprečna načina života, tako sam se i ja ponašala sledeći njihov ritam.

Momo obožavao da kuva, posebno stara jela

- Moma je voleo da kuva, i sam se šalio da, dok kuva, malo skoči do štafelaja da nešto naslika, pa nastavlja s kuvanjem. Bio je poznat njegov pasulj, na koje je ponosno zvao prijatelje, i voleo je da kuva neka stara jela. Ta jela su bila za Momu kao Prustova "Mala Madlena". Zaboravljeni ukusi, ukusi detinjstva kojima se vraćao.

Prolazili zajedno kroz bolest, Momu nije napuštao njegov duh

Kad se razboleo od raka grla, prvo se lečio u Beogradu, zračenjem, koje je, nažalost, bilo neuspešno, s mogućnošću katastrofalnog ishoda. Tada smo otišli u Švajcarsku i posle duge i teške, ali uspešne operacije i dve godine kontrola svakih nekoliko meseci, sa medicinske strane on je bio zdrav čovek. Nažalost, posle tri godine bolest se vratila i, posle ponovne teške operacije i hemioterapija u Švajcarskoj i zračenja u Istanbulu, ishod je poznat. Uglavnom, pokušali smo sve što je bilo moguće, ali sudbina ne može da se izbegne. U svemu tome je Moma bio isti kao i uvek.

Zaboravila je na sebe, ljubav je bila važnija

Za borbu s takvom bolešću potrebna je enormna snaga koju crpite, a da ni sami ne znate odakle. Snagu vam daje ljubav, vera u život i nada da će se sve završiti na najbolji mogući način (mada u jednom momentu shvatite da neće). Ne znam odakle ona dolazi. Valjda je to normalno, jer tada uopšte ne razmišljate o sebi. Moram da kažem da sam kao neko ko je proveo pola svog života s Momom ponosna, srećna i zahvalna na životu koji sam proživela s njim kao životna saputnica i direktan učesnik stvaranja mnogih knjiga i slika koje je ostavio iza sebe. Smatram to privilegijom, da sam volela i bila voljena od takvog čoveka.

Bez daha

Ono što sam najviše volela kod Mome bio je njegov odnos prema životu uopšte, jer je bio najveći pobornik lepote i proizvodio je radost oko sebe i uživao u njoj. Lepotu je stvarao on sam slikajući je, a njegova literatura je enciklopedija našeg svakodnevnog života. Ono čemu sam se oduvek divila i pred čim sam iznova svaki put, sve te godine, ostajala bez daha jeste momenat kada vidim kako se na praznom, belom slikarskom platnu pred kojim stoji pojavljuju likovi devojaka, Leonardovih Madona, školice, Beograd, Ade. Te linije i boje su otkrivale lepotu i suštinu njegovog bivstvovanja na ovom svetu.

Ne plašim se

Kada sve to proživite sa osobom koju obožavate, kojoj ste posvetili najveći deo svog života, koja vas je naučila, između ostalog, da je i smrt deo života, ja se ne plašim, a i ne razmišljam o tome, jer mislim da je svako od nas na ovom svetu iz određenih razloga, sa određenim zadatkom. Sada kada mislim o svom životu, sve bih isto uradila.

A onda se prisetila najsrećnijeg dana u životu...

Ako mogu da izdvojim vreme ili dan kad sam bila najsrećnija, to je dan našeg crkvenog venčanja, mada smo tada već devetnaest godina bili u braku. Ta odluka koju donesete posle toliko godina provedenih zajedno, da svoj život i ljubav krunišete pred bogom, mogu da kažem da je najsrećnija, možda najvažnija u mom životu. To je dan kad je Moma punio sedamdeset godina i bio je Uskrs. Venčali smo se u manastiru Dobrun, u Republici Srpskoj, uz blagoslov i odobrenje vladike dabrobosanskog Nikolaja.

Najtužniji dan

Kao i život, i sreća ima kraj, došao je i dan kad sam se oprostila od Mome posle tri godine od tada; obećanje dato - i u dobru i u zlu, do kraja života. Moj najtužniji dan.

Bez straha

Ako me mladi ljudi čuju, želela bih da im kažem da ne odustaju od svojih želja i snova, da budu uporni, samo tako će uspeti da ostvare ono što žele. Bez straha.

(Kurir.rs/M.F.)

Bonus video: