"SREĆA DOLAZI IZ ČOVEKA KOJI ČUVA DETE U SEBI" Nedeljko Bajić o odnosu sa ocem Radošem i tome kako je od ekonomiste postao glumac

Vest da će film "Heroji Halijarda" biti prikazan na nacionalnoj televiziji Narodne Republike Kine i distribuiran u SAD, Kanadi, Australiji i na Novom Zelandu zauzeće važno mesto u poslovnoj biografiji producenta i jednog od glumaca ovog ostvarenja Nedeljka Bajića.

Kakav je osećaj kad znate da će vaše delo moći da vidi više stotina miliona gledalaca?

- Radili smo vredno i marljivo i lepo je kada uspeh stigne kao posledica. Zalaganje Telekoma Srbija, našeg prvog partnera u projektu "Heroji Halijarda", dalo je rezultat da će naš film biti prikazan u najmnogoljudnijoj zemlji sveta. To je velika čast za nas i dokaz da smo napravili film vredan svake pažnje. Kinesko tržište je jedno od najvećih na svetu i svaki oblik saradnje na tom podneblju je dragocen. Verujem da je to samo početak puta koji će za nas biti uspešan i značajan.

Film je već obišao dobar deo planete. Na kojoj projekciji je bilo najemotivnije?

- Bilo je divnih trenutaka, zaista. U Čikagu je bilo fenomenalno, pune sale, dodatne projekcije, snažne emocije i divne reakcije. Lepo je bilo i u Talinu, a u Vašingtonu, na Kapitol Hilu, u zgradi Kongresa je bilo jedinstveno i neponovljivo. Ovo je prvi srpski film ikada prikazan na ovom posebnom mestu. Značaj te projekcije je veliki kako za naš film i rad, tako i za celu domaću kinematografiju i našu zemlju.

Značajno je što film odlazi i u SAD, Kanadu, Australiju i na Novi Zeland.

- Nedavno je potpisan ugovor sa američkom distributerskom kućom "Intertejment skvad" (Entertainment Squad) iz LA o distribuciji našeg filma na tim teritorijama. To se, nažalost, dešava vrlo retko kada je reč o srpskom filmu i teško je postići ovakav uspeh jer ta tržišta ne interesuju filmovi iz ovog dela sveta. Što zbog jezičke barijere, što zbog nekih drugih kulturoloških, društvenih i ostalih faktora. Nama je, u velikoj meri, pomoglo to što je tema "Heroja Halijarda" vezana za deo istorije koji u najboljem svetlu govori o vezi Amerike i Srbije, o tome da smo uvek bili na pravoj strani, da smo davali veliku žrtvu za opšte dobro i za slobodu i da smo bili pravi saveznici koji nikada nisu izdali. Operacija "Halijard" je najveća pojedinačna akcija spasavanja pilota i avijatičara iza neprijateljskih linija, koja je ikada izvedena u istoriji ratovanja i vazduhoplovstva. Najveći heroji te operacije su naši ljudi, Srbi, srpski narod, koji je podneo najveću žrtvu i na svojim plećima izneo celu operaciju spasavanja.

Smete li da tvrdite da se svaki trud isplati ili je ovde reč i o sreći?

- Nakon pet godina rada, velikih napora i truda, očekivali smo uspeh, ali njegove dimenzije jesu iznenađenje za nas. Nismo verovali da će "Heroji Halijarda" obići baš ceo svet i da će probuditi interesovanje na svakom kontinentu. Ovaj projekat je najveći produkcioni zahvat naše produkcije "Kontrast studios" od osnivanja, punih 19 godina. Možda se ovakvi projekti rade samo jednom u životu, ne znam, videćemo. Ponosan sam na to što smo uspeli da uradimo, pre svega na Radoša kao glavnog čoveka projekta, na Peđu, Jelenu, Ivonu, na majku Milenu koja nam sve vreme daje snažnu podršku, na sve saradnike koji su dali ogroman doprinos ovom rezultatu.

Smatrate li sebe srećnim čovekom inače?

- Da, smatram. Svako ko ima zdravu porodicu, zdravu decu, svako ko je sposoban da radi i da se bori, svako ko je duhovno, mentalno i fizički zdrav ima puno razloga da bude srećan čovek. Tek kada izgubimo nešto u životu, što svi nekako podrazumevamo, onda shvatimo koliko je to vredno i važno. Trebalo bi da toga budemo svesni i pre mogućeg gubitka. Ljudi, generalno, tumače sreću po principu materijalizma, jer živimo u vremenu koje neguje i promoviše pretežno takve vrednosti. Međutim, prava sreća nema suštinski veze s materijalnim stvarima, ona dolazi iz čoveka koji voli i koji je voljen, koji ume da se raduje životu i malim stvarima i koji je uspeo da sačuva dete u sebi.

Koliko kao producent volite da se bavite istorijskim temama i ličnostima?

- Naša produkcija se u velikoj meri bavi istorijskim temama i očuvanju naše tradicije i baštine. Vrlo sam ponosan na naš dokumentarno-igrani serijal "Srpski junaci srednjeg veka", koji ima već tri ciklusa i koji obrađuje najznačajnije ličnosti iz naše srednjovekovne istorije. Zatim, na TV seriju "Ravna gora", kojom smo prvi otvorili bolne teme bratoubilaštva i ideološkog ludila u koje je naša zemlja upala u vreme Drugog svetskog rata. Trudimo se da pričamo priče koje ističu ono najbolje u našim ljudima i našem narodu. Ko će drugi da ih predstavi u audio-vizuelnoj formi ako ne mi sami.

Kako ste zapravo od ekonomiste postali glumac?

- Primarno sam producent i bavim se poslovnom stranom proizvodnje programa i svim njenim aspektima. Ali volim glumu koja mi predstavlja neku vrstu igre. Od malih nogu sam imao želju da se bavim glumom. Igrao sam u školskim predstavama, išao u muzičku školu, sve je išlo ka tome da ću da se opredelim za umetnost. Suštinski, u duši ja to i jesam. Ali, nažalost ili na sreću, druga strana moje ličnosti, koju karakterišu racionalnost, disciplina, forma, odmerenost, odgovornost, očigledno je bila jača. Možda nisam bio dovoljno hrabar da sledim svoje želje ili možda nisam to dovoljno jako ni želeo. Svakako, ne žalim. Radoš je napisao ulogu Stevice u filmu "Treća sreća" za mene. Hteo je da mi da šansu da probam. Tada sam još bio u srednjoj školi i bilo mi je interesantno da se prvi put oprobam i kao glumac.

Usledila je serija "Selo gori, a baba se češlja".

- Radoš mi je ponudio ulogu Radoslava. Bio sam skeptičan, nisam dovoljno verovao u sebe, ali ispostavilo se da ipak mogu (smeh). Moja škola glume su bili rad i veoma mnogo snimajućih dana s Draganom Nikolićem, Mandom, Ljiljom Stjepanović, Olgom Odanović, Mirkom Babićem, kasnije i s Nebojšom Glogovcem i mnogim drugim velikanima. Ipak, najviše sam naučio od svog oca Radoša, s kojim sam puno razgovarao i čije sam savete i smernice slušao.

Koji savet drugih kolega ne zaboravljate?

- Sećam se kada nam je u prostorijama naše produkcije 2011. godine, u toku priprema za snimanje filma "Led", veliki Velimir Bata Živojinović rekao: "Svaki čovek je glumac. Svako ko je inteligentan, ko razume šta je zadatak i ko sluša reditelja, može da bude dobar glumac". To zaista nije daleko od istine.

"Selo gori, a baba se češlja" je brend, čini se više od serije.

- To je fenomen koji traje skoro dvadeset godina. Ta privrženost našim likovima iz serije, popularnost, gledanost i taj uspeh su nešto što se neće, sigurno, nikada više ponoviti. Svaka repriza se gleda skoro kao i premijera. Neverovatne su priče ljudi koji mi se obraćaju na ulici, u prodavnici... Mi smo s tom serijom ušli u svaku kuću u Srbiji i svuda u svetu gde se naš jezik govori. Deca su skoro hipnotisana za ekran kad se emituje. To je neobjašnjivo. Veoma sam ponosan što je to i dalje najgledaniji TV program ikada emitovan u našoj zemlji.

Jeste li nekada pomišljali da upišete glumu?

- Malo ko zna da sam još 1996. primljen u prestižnu školu glume "Li Strasberg" u Njujorku, kada sam imao svega 20 godina, ali se tom pozivu nisam odazvao iz mnogo razloga. Ne kajem se. Kao i uvek, izabrao sam porodicu ispred lične ambicije.

Koliko vas je obeležila simbolika što vam je otac dao ime po svojoj prvoj filmskoj ulozi?

- Interesantno pitanje. Ja sam dobio ime delimično zbog toga što je Radoševa prva značajna uloga bila baš uloga Nedeljka Čabrinovića u filmu "Atentat u Sarajevu" Veljka Bulajića, a delimično i zbog toga što sam se rodio baš u nedelju. Trebalo je da se zovem Miloš, do svom dedi, Radoševom ocu, ali je ime Nedeljko pobedilo.

Kada ste prvi put o tome pričali, jeste li mu zamerili ili ste bili ponosni?

- Ne zameram ništa, zašto bih. Mislim da je baš to kako sam dobio ime jedna lepa i simpatična priča, neobična.

Ko vam danas daje bolje uloge, otac ili sestra Jelena?

- Sve su to lepe i meni drage uloge. Radoslav u "Selo gori..." mi je veoma drag, uloga je velika i od mene je napravila glumca. Takođe, volim Gorana iz "Azbuke", blesav je i nepredvidiv, ali i inspektora Pavlovića iz serije "Psi laju, vetar nosi". Volim da radim i sa sestrom i sa ocem. Oboje su vrlo angažovani, vredni, spremni i požrtvovani reditelji, koji tačno znaju šta hoće.

Prelomne trenutke u životu proveli ste u Londonu. Zašto?

- Ideja mi je bila da tamo studiram glumu i filmsku i televizijsku produkciju, ali je moje planove totalno uništilo bombardovanje naše zemlje 1999. Nakon toga sam ipak otišao na Ostrvo, jer je moja sestra Jelena već bila tamo, ali sa željom da studiram biznis. Sada mi se čini da je ta agresija na našu zemlju u meni ipak ubila želju da budem umetnik i glumac. Nekako sam mislio sam da je prošao voz za pokušaje i probe i da je vreme da budem konkretan. Biznis škola na Univerzitetu Hjuron (danas Univerzitet Halt) delovala je upravo tako.

Jeste li tada razmišljali da ostanete u Engleskoj?

- To je i bio moj plan. Međutim, ipak sam se vratio, zbog porodice i moje Ivone. Pet godina u Londonu bile su vrlo lepe i značajne. Naučio sam mnogo toga, ali sam, iznad svega, naučio i spoznao život. Ne u smislu hedonizma i provoda, već u onom pravom značenju da je život borba, da vam niko ništa ne poklanja, da sve morate sami i da ste sami odgovorni za skoro sve u životu. Često kažem da me je život koji sam proveo tamo dodatno oblikovao i da mi je pomogao da steknem vrline i osobine koje mi znače i danas.

Šta je teže biti - producent ili glumac?

- Primarno sam producent i direktor naše produkcije. To je vrlo odgovorna pozicija i važna za funkcionisanje našeg poslovnog sistema. Svoj posao shvatam vrlo ozbiljno, nekad čak i previše. On mi dozvoljava da na uloge koje ostvarujem gledam kao na igru i nešto što radim iz zadovoljstva. Kada bi mi gluma bila primarna profesija, ne verujem da bih imao istu vizuru jer je vrlo teška i zahtevna, nosi veliki rizik i neizvesnost, traži odricanje i nudi veliki prostor za razočaranje, ukoliko se pojedinac u njoj ne ostvari. Ljudi uvek navode pozitivne primere u glumačkom poslu. Sve je to lepo, ali šta je sa onim glumcima koji nikada nisu dobili pravu šansu, koje ne zovu i koji teško žive. Nažalost, takvih je više i kod nas i u svetu.

Glumci koji su sarađivali s vašom produkcijom hvale odnos cele vaše porodice prema njima. Koliko je teško da svaku ekipu držite na okupu i srećnu?

- Hvala vam na ovom pitanju. Meni lično, ali i svima iz naše porodice, to mnogo znači. Trudimo se da tako uvek bude, bez obzira na to koliki nam je budžet. Ne ukazujemo pažnju samo glumcima, isti odnos imamo i prema statistima, spoljnim saradnicima... I dobijamo izuzetno mnogo zauzvrat. Ljudi se više trude, osećaju se zadovoljno i ispoštovano, to se prenosi na atmosferu u kojoj se radi, ali i na kvalitet finalnog proizvoda. Svi mi u tom kolektivu provodimo mnogo vremena i, ako nije prijatno i lepo, stvari počinju da gube smisao.

Da li vam je nekada smetao komentar da vam je lako u ovom poslu kraj uspešnog oca?

- Kada sam bio baš mlad, nisam želeo da imam bilo kakve protekcije zbog toga što mi je otac javna ličnost. Bežao sam od toga, čak sam išao i u krajnost. Nisam želeo pomoć. Hteo sam sam da zaslužim nešto, odnosno da ne zaslužim i da snosim posledice. I kada smo počeli da radimo zajedno, smetali su mi razni komentari i bio sam osetljiv. Danas, nakon skoro 20 godina, stvari su znatno drugačije. Apsolutno sam miran i malo šta uspe da mi zasmeta. Džaba sebe uveravamo u nešto i ubeđujemo da smo posebni, da smo za nešto sposobni ili bolji od drugih, jer nas život vrlo brzo i lako demantuje ukoliko to nije tako. Ako čovek nije sposoban, ako nešto ne ume ili ne zna, to brzo postane jasno, ne može niko i ništa da mu pomogne. Isto tako i kada stvari idu u dobrom smeru.

Prenosite li na svoje naslednike ljubav prema sedmoj umetnosti?

- Naša deca, mislim na Ivoninu i moju, ali i na decu moje sestre Jelene i zeta Peđe, često provode vreme na našim snimanjima. Dečaci su doskoro bili mali i na to su gledali kao da su u nekoj igraonici, dok su devojke Sofija i Lenka vrlo ozbiljno shvatile svoje pozicije. Ceo drugi segment snimanja filma "Heroji Halijarda" radile su u ekipi, ravnopravno sa svim ostalim članovima, bez bilo kakvih privilegija. Ponosni smo na njih. Sofija je radila u sektoru režije, dok se Lenka zainteresovala za kameru i moguće je da će krenuti tim putem. Naš posao je lep, kreativan. Težak je i nestalan, rizičan... Ipak, neka sami biraju, svakako će imati našu podršku.

Šta vas još interesuje?

- Muzika. Ona je moja velika ljubav i često pomislim kako sam napravio grešku i da je trebalo ona da mi bude profesija. Koketiram s muzikom često. Sviram klavir i gitaru, pevam, pomalo i komponujem. Videćemo, imam razne ideje. Pored toga volim da gledam vrhunski sport, rado pratim našeg heroja Đokovića, ćerka Lenka me je ponovo navukla na Formulu 1 (smeh), koju sam pratio još dok je Šumaher bio neprikosnoven.

Bonus video: