"VREDI GA GLEDATI DOK JE BIO U TOP FORMI I SHVATITI ZAŠTO JE NAZIVAN GOSPODAROM STRAVE" Nikola Popević o reditelju Dariju Arđentu

RTS od nedelje priprema mini-ciklus filmova kultnog italijanskog režisera Darija Arđenta. Taj mini-ciklus neće biti reklamiran, mada bi pažljiviji gledalac primetio da je nekoliko Arđentovih filmova poređano u istom terminu.

Kako to ponekad biva, ovaj programski događaj nastao je jer nam se ukazala prilika da kupimo nekoliko dela ovog autora, ali je ciklus toliko daleko od kompletnog da se ciklusom naprosto ne može nazvati. Zato ovaj tekst neće biti o faličnom mini-ciklusu, već će se baviti tim značajnim režiserom.

Arđentov otac bio je filmski producent, a majka je bila fotograf, tako da je Dario još kao vrlo mlad bio izložen umetnosti, što se vidi i u njegovom opusu, naročito u najplodnijim i najuspešnijim godinama, 70-ih i 80-ih. Italija je u to vreme bila značajan centar za žanrovski film, pored produkcije umetničkih, gde je svetsku slavu stekao niz giganata filmske umetnosti poput Felinija, Antonionija, Pazolinija, De Sike ili Bertolučija.

Pre svog režijskog prvenca, ime Darija Arđenta privuklo je pažnju remek-delom još jednog velikana, Serđa Leonea, "Bilo jednom na Divljem zapadu". Scenario osim Leonea potpisuju i Bertoluči i Arđento, s nekoliko za to vreme značajnih dekonstrukcija vesterna kao žanra. Lajtmotiv osobe koja se nađe u nezgodnoj situaciji van svog uobičajenog okruženja može se naći u nizu potonjih filmova i njega Arđento istražuje u strogo žanrovskim okvirima.

Većina filmova po kojima je Arđento poznat spada u žanr tzv. đalo trilera, tada vrlo popularnog u Italiji, ali i van nje, karakterističnog po eksplicitnom nasilju, neobičnim sporednim likovima i najčešće ubicom sa izraženom crtom - u nedostatku boljeg izraza - "nenormalnog". Đalo je zbog prolivene krvi često povezivan s hororom i Arđento je kasnije u karijeri krenuo i tim putem, gde su antagonisti dolazili iz sfere onostranog, a filmovi su i dalje odisali snažnim osećajem začudnog.

Na Arđenta je mnogo uticao mag hodanja po tankoj liniji između uzbuđenja i strave - Alfred Hičkok, čiji je "Psiho" jedan od kamena međaša postojanja đala i sličnih mračnih trilera. Ali dok je "Psiho" snimljen u crnobeloj tehnici, Arđentovi filmovi su prepuni jarkih boja i neobičnih igara svetlosti. Nije ni čudo, s obzirom na to da je u ranoj fazi sarađivao s Vitoriom Storarom, legendarnim italijanskim direktorom fotografije.

Shvatajući film kao snažnu vizuelnu umetnost, Arđento nije nudio samo lepu i živopisnu fotografiju već je uz nju provlačio još svojih brojnih opsednutosti i filmskih lajtmotiva, a to su sposobnost vida i pamćenja, kao i njihove posledične nepouzdanosti. Znate onaj osećaj koji se često desi i u stvarnom životu, kada vam se učini da ste videli nešto što iz nebitno kog razloga niste dobro sagledali, ali imate mučan utisak da je to mnogo značajnije nego što vam se na prvi pogled čini? E, pa to. Rešenja komplikovanih i zastrašujućih misterija mogu se naći u odrazu, u nečemu viđenom samo krajičkom oka.

Svemu tome trebalo bi dodati i dobro poznatu nepouzdanost čovekovog pamćenja. Rešavajući misterije koje su im se nametnule, Arđentovi protagonisti istražuju svoja sećanja, shvatajući da zabune neretko potiču od njih samih, bilo od njihovih predubeđenja, bilo od naučenih društvenih klišea. Kroz sve to provlači se i jedan dublji problem s kojim se Arđento hvata ukoštac, danas aktuelan, ali u njegovo vreme skoro pa tabu, a to je fluidnost roda i dobri stari odnosi među polovima.

Bilo je povike zbog navodne mizoginije, što nije sasvim bez đavla, ali Arđento se ipak trudio da oštro zagrebe i ispod modernog društva i ispod ljudske fasade, često istovremeno. Nažalost, posle "Životinjske trilogije", trilogije "Tri majke", "Tamnocrvenog", "Stendalovog sindroma"... Arđento kao da je izgubio žar za režiju i kasnije filmove kao da je radio drugi čovek. Ali vredi gledati Darija dok je bio u top formi i shvatiti zašto je nazivan Gospodarom Strave.

Bonus video: