Anja Mandić za Kurir: Atelje je svedok jednog vremena, tu sam sazrela i drago mi je što sam mu se vratila

Kakav je osećaj vratiti se na scenu Ateljea 212 posle toliko godina?

- Velika je radost. Tek kao svršeni student igrala sam u predstavi "Lagum". I posle u još nekim komadima. Atelje 212 stvarno je bio svedok jednog vremena, druga kuća za nas studentariju, mesto na kojem smo gledali kultne predstave. I gde smo sazrevali.

U kakvom sećanju vam je ostao rad na predstavi "Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo"?

- Nije mi još došlo do sećanja, jer sam tek izašla iz proba, a i premijera je bila nedavno. Divno nas je rediteljka Bojana Lazić vodila, a mi smo se nekako ženski prigrlile, Aleksandra, Snežana, Rada, Borjanka i ja. Sigurno ću pamtiti to zajedništvo, kolegijalnost, razumevanje i podršku koje smo jedna drugoj davale.

Ne sarađujete prvi put s Bojanom Lazić. Radile ste zajedno "Narodnu dramu", a njene režije provociraju publiku. Koja pitanja u ovom komadu nisu ni vas ostavila ravnodušnom, već su vas naterala na razmišljanje?

- Pre svega, Mirjana Drljević, po čijem romanu je rađena predstava, pokrenula je neke važne teme za naše društvo, kao i za nas žene. Onda su Slobodan Obradović i Bojana uzeli da od tog kompleksnog štiva urade dramatizaciju. Meni je bilo uzbudljivo koliko su naše junakinje stubovi svojih porodica.

Neobično je da sve uloge igraju žene, pa i muške. Šta vam je bio najveći izazov kod inspektorke Lepe?

- Inspektorka Lepa Vidić je pre svega fantastično napisan lik. Ona je i u romanu pobrala sve simpatije i izvukla osmeh pri čitanju svima. Najveći izazov bio je njen privatni život. Kako to odigrati.

Ona nekako daje komičnu notu celoj priči. Kako ste uspeli da ne odete u karikaturu, a ni u potresnim ličnim scenama u njena četiri zida ni u patetiku?

- Za takve stvari su važni oni koji vode celu stvar, a to je ovog puta bila Bojana Lazić. Ona je uspostavila meru, da nema ni patetike ni karikature.

Kakav odnos imate prema savremenim komadima? Da li je lakše igrati klasiku ili modernu literaturu?

- Sve je podjednako zahtevno. I svaka dobra literatura traži promišljanje i posvećenost. Ne možemo nikada podeliti jasno granicu šta nam je važnije za naš lični rast. Dobro je kad imate priliku da radite i jedno i drugo, to su sve važna iskustva za kaljenje.

Na čemu novom radite?

- Uskoro mi počinju probe sa Nikolom Zavišićem u Narodnom pozorištu, mojoj matičnoj kući. "Uobraženi bolesnik" će se naći na našem repertoaru. Podela je sjajna, puno je naših mladih kolega i raduje me da se sretnem s njima i da postavimo jedan klasik na Zavišićev način. Tako da idemo dalje.