Ovo je ipak serija "Nobelovac", nije "Sve žene Ive Andrića": Nikola Popević o ekranizaciji života našeg čuvenog pisca kog je oživeo Tihomir Stanić

Predstojećeg vikenda na RTS1 nastavlja se prikazivanje "Nobelovca", serije o Ivi Andriću, tačnije o vremenu kada je dobio Nobelovu nagradu za književnost za roman "Na Drini ćuprija". Prve dve epizode naišle su na dobar prijem kod gledalaca - i u subotu i u nedelju "Nobelovac" je bio treći po gledanosti na dnevnom nivou.

Glavnu ulogu tumači Tihomir Stanić i ovo je čak šesti put da se za film i televiziju našao u ulozi Andrića. Fizička sličnost jeste vidna, čemu doprinose i Stanićeva mimika, način govora i kretanja. Nije ni čudo da je ovo dobrim delom njegov projekat, nastao u njegovoj producentskoj kući, bio je saradnik na scenariju i režiser. U dve emitovane epizode gledaoci su imali prilike da vide događaje u neposrednom Andrićevom okruženju u danima nakon što je objavljeno da je dobitnik najznačajnije nagrade na svetu.

Taj događaj iz 1961. godine okidač je za prisećanje na neke pređašnje, konkretno iz 1944, savezničko bombardovanje Beograda i ono što se događalo po njegovom oslobođenju. Istovremeno s vešću o Nobelovoj nagradi stižu vesti i o smrti Milana Stojadinovića, predratnog predsednika vlade i ministra spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije. Zamenik ministra spoljnih poslova u Stojadinovićevoj vladi, a od 1939. godine ambasador u Berlinu bio je upravo Andrić. Akreditive je predao lično Hitleru, ali je 1941. zbog neslaganja s nemačkim ponašanjem na početku rata podneo ostavku, koja nije odobrena, te je kao jugoslovenski izaslanik prisustvovao potpisivanju Trojnog pakta.

Sve ovo nije bilo dobro prihvaćeno kod novih komunističkih vlasti, koje, kako se u seriji kaže, u "vremenima osvete" održavaju zloglasna saslušavanja i "suđenja" koja su se neretko završavala streljanjem. Ono što je Andriću išlo u prilog jeste to da tokom rata nije sarađivao sa okupatorom, a bilo je potrebno da se kulturni život u Jugoslaviji nekako oživi, te učestvuje u osnivanju Saveza književnika, a odmah mu se i štampaju romani "Travnička hronika", "Gospođica" i "Na Drini ćuprija".

Autoru ovog teksta su najupečatljivije scene bile upravo one koje su se ticale odnosa komunističkih vlasti prema građanskoj inteligenciji, koja jeste smatrana za klasnog neprijatelja, ali je postojala i svest o tome da se upravo tu mora naći klica nove kulturne scene. Kojekakvi knjižuljci nastali iz pera tvrdokornih komunista nisu dovoljni. "Nova zemlja, nov početak. Problem je što u ovoj zemlji više nema tako velikih pisaca.

Sudbina jugoslovenske književnosti pašće na tvoja (Andrićeva) i Krležina ramena", kaže se u seriji. Andrić dobija negativnu karakteristiku ne samo zbog svog predratnog političkog i diplomatskog delovanja nego i zato što je procenjen kao karijerista. Ipak, u seriji Andrić često deluje smušeno i usporeno, čovek koji kasni s reakcijama i kao da nije načisto na koju bi stranu. S druge strane, zanimljivo je videti ga u društvu Rodoljuba Čolakovića ili Milovana Đilasa, ali i s drugim književnicima koji nemaju preterano simpatija prema komunističkim vlastima. Isidora Sekulić novu situaciju prihvata sa cinizmom, Branko Lazarević se i protivi. Branko Ćopić zasad samo deluje prostodušno.

Postoje kritike, a neki glasovi su se čuli i tokom njenog snimanja, da je nedovoljan akcenat dat na poznatu priču o Andrićevim zavodničkim uspesima. Ali ovo je ipak serija "Nobelovac", nije "Sve žene Ive Andrića" ili nešto slično. Ko želi, neka snimi to, što da ne. Dajte da odgledamo "Nobelovca".