"Iza nas će ostati samo dela ljubavi" Tijana Marković o ulozi u "Radio Milevi", počecima u glumi i svakodnevnim izazovima

Pre tačno četri godine glumica Tijana Marković skrenula je na sebe veliku pažnju gledalaca ulogom Marije Milošević u seriji "Porodica". Iza tog uspeha, međutim, taložio se višegodišnji rad. Od želje da postane glumica, preko studija na Akademiji u Novom Sadu, pa do prvih rola. Još kao student pokazala je koliko je njena ljubav prema kameri obostrana u seriji "Vojna akademija", a onda su se ređale ponude i pohvale.

Mnoge vaše kolege su rekle da je privilegija biti deo ovog tima. Da li ste tako doživeli ulogu Ljubinke?

- Kada su me pozvali, zaigrali su mi leptirići u stomaku, jer sam i ranije pratila ovu seriju namenjenu svim generacijama. Privilegija je biti njen deo, partneri su mi bili vrhunski profesionalci i izuzetno talentovani glumci. Čim sam pročitala scenario, Ljubinka me je odmah osvojila. Tačno je kad kažu da uloge biraju nas. Mislim da je Ljubinka baš izabrala mene.

Ima li danas još toliko naivnih devojaka?

- Ljubinka, samo joj ime govori, puna je ljubavi. To je čista, prosta duša, devojka sa sela Osladić kod Valjeva. Ipak, u seriji je najuzbudljiviji taj sudar svetova - sela i grada. Ne samo Milevi, ona je svim stanarima u zgradi unela mnogo radosti i ljubavi, pa su svi njenom pojavom postali bolji ljudi. Od te prostodušne devojke mnogo možemo da naučimo. Ona ima utemeljene prave vrednosti, na koje smo, čini mi se, pomalo i zaboravili, pogotovo u gradu. Sara za nju kaže da je kao nekakva retka vrsta. Kada sa takvim epitetom prilazite ulozi, to je obavezujuće i odgovorno. Ona je odlučna žena sa jasnim ciljevima, što se odražava i na fizički deo njene ličnosti. Pokreti su joj odlučniji, korak, hod, a da ne govorim o govoru i samom dijalektu. Da nam je više Ljubinki, bilo bi nam mnogo lepše.

Kako su vas dočekale kolege koje su od početka u Milevinoj ekipi?

- Najviše vremena na snimanju provela sam sa Olgom Odanović. Ona je pre svega divna osoba, velika glumica, od koje samo mogu da učim. Uz to što se privatno poznajemo, u seriji mi igra ujnu, pa je naš odnos na setu bio zaista dragocen. Tu su i Dara Džokić, pa Anđelka Stević Žugić, s kojom se znam još sa akademije i s kojom sam se i sada mnogo smejala. Marija Vicković nas je zabavljala pevajući svojim umilnim glasom uz gitaru. I reditelj Filip Čolović takođe je umeo da se dohvati gitare. Divno su me dočekali i ljudi iza kamere, koji bi mi svaki put rekli: "Gde si, Ljubinka, ima li šta da se batrga?" Citiranje Ljubinke svima nam je donosilo radost, vladala je pozitivna atmosfera, iz koje uvek izađu dobre stvari, kao što je uostalom i "Radio Mileva".

Stiče se utisak da vam komedija baš leži.

- Glumac određuje žanr, glumac je žanr i ne treba sebe da stavlja ni u kakvu fioku. Tako me je naučila i moja profesorka Jasna Đuričić. Uvek nam je govorila da ne treba limitirati sebe, već da širimo svoje glumačke kapacitete da bismo mogli sve da igramo. Kakvo mišljenje imaš o sebi, tako ćeš izgledati i u tuđim očima. To je ključ.

Kako sa ove distance gledate na seriju "Porodica", u kojoj ste igrali Mariju Milošević?

- Čini mi se da je bila tako daleko, jer mi se u međuvremenu desilo mnogo toga. Uloga Marije Milošević me je najviše medijski eksponirala. Ako primetite, i mnoge naše velike glumce danas pamte po nekoliko uloga. Shvatila sam da je Marija jedna od onih po kojima će me pamtiti.

Da li vam daleko deluje "Vojna akademija", u kojoj ste prvi put zaigrali pred kamerom?

- Snimala sam je dok sam bila na master studijama. Zanimljivo, opet u produkciji "Nire" i Neleta Garića, kao i "Milevu". Baš sam bila mala i tako ništa nisam znala, ali draga mi je ta uloga. Ipak, i dalje učim. Sad znam nešto što tad nisam znala, ali danas ne znam ono što ću možda tek sutra da naučim. Dragoceno je da ne prestajete da radite na sebi.

I u "Kamiondžijama" ste bili Ljubinka. Jeste li skloni da u stvarima prepoznajete simboliku?

- Simbolika ili sinhronicitet su čudna stvar. Iako je Ljubinka u "Kamiondžijama" otvorila tu seriju i draga mi je, ne može da se poredi s Ljubinkom u "Radio Milevi", koja mi je zaista osvojila srce.

Godinu za nama obeležila vam je i predstava "Privatna proslava". Privlače li vas takvi savremeni komadi?

- Drago mi je što je naišla na pozitivnu reakciju publike. To je vrlo aktuelna romantična komedija Maje Todorović sa elementima drame. Priča prati tri razvedena para koja se slučajno sreću na večeri, a svako od njih vuče svoje probleme. Lik Ines, koji igram, žena je srednjih godina koja se dva puta razvodila od istog čoveka, s kojim ima dvoje dece. Poruka predstave jeste to da svaki problem može da se reši razgovorom. Mi kao društvo imamo ozbiljan problem nedostatka komunikacije, koji je jednak nedostatku ljubavi. A bez ljubavi šta smo? Na kraju krajeva, samo dela ljubavi ostaju iza nas.

Da li smo svesni da novcem ne može sve da se kupi?

- Ovde su s razlogom odabrani ljudi iz visokog staleža, a čuvena je izreka da i bogati plaču. Danas je u centrifugi vremena u kom živimo to prepoznatljivo. Sve te duhovne gladi zamenjuju se pogrešnim surogatima, pa ljudi odlaze na mesta na kojima se još više pogube, gde pored porodice i braka izgube i sebe. Ines, koju igram, veoma je ranjiva, krhka žena, kojoj zagrljaj rešava svaki problem. Kad nema ko drugi, ona samu sebe zagrli. Moramo prvo da zavolimo sebe da bismo zavoleli osobu prekoputa sebe.

Šta je za vas sreća?

- Sreća je istina, a istina je kada možeš mirno da spavaš. Sreća je zahvalnost, trenuci koje provodim sa svojom porodicom, jutarnji osmeh mog deteta, mog čoveka. Sreća je prva pahulja, miris proleća, sreća je kada imate svoje roditelje, prijatelje, sreća je kada gledam izlazak i zalazak sunca, sreća je kada pada kiša, sreća je sloboda. A to kako dolazimo do sreće, nekad lakše, a nekad teže, krije se u samo jednoj reči - hristocentričnost.

Smatrate li srećnom okolnosti i to što ste bili učenica glumice kakva je Jasna Đuričić?

- To je isto jedna od mojih sreća da budem njen učenik i da učim od najboljih, a ona svakako to jeste. I ono što je važno jeste da sam učila, i da i dalje učim, jer sa njom sada delim kadar i scenu. Zahvalna sam što takvu osobu imam pored sebe i kao profesora, i kao kolegu, i prijatelja. Davala nam je mnogo saveta, a najviše pamtim onaj da je naš posao maraton koji treba istrčati.

Posumnjate li nekada u izbor profesije?

- Non-stop se preispitujem, a čim se čovek pita, na pravom je putu.

Šta vam je najlepše, a šta najteže u glumi?

- Kada vam je porodica prioritet, onda stvari imaju tačan raspored. Meni je od ujutro uzbudljivo, dan mi kreće sa zdravim navikama, pravim smutije i ceđene sokove, a uz malo dete, to sve dobija dublji i lepši smisao. I zabavniji. Trudim se da odvojim vreme i za sebe, čitam knjige, pogledam nešto kvalitetno ili slušam muziku koja mi prija, pa zapisujem svoje misli. Ti trenuci mi dosta znače.

Volite li još nešto pored posla?

- Da putujem i upoznajem različite kulture i jezike. Trenutno učim nemački, a znam engleski i ruski, koji sam naučila za devet meseci. Što se tiče uloga, u poslednje vreme sam ih više odbila nego prihvatila, ali prija mi ta kontrola nad svojim poslom, i to što sam u poziciji da mogu da biram šta ću da radim. To je privilegija i važna stvar koju čovek treba da namesti u životu, da uspostavi sebe u odnosu na posao u superiornijem smislu.

Da li je teže biti mama ili glumica?

- Divno je biti i jedno i drugo. Kada ste glumica, imate mogućnost da uđete u ulogu i da izađete iz nje. A kada ste majka, to je večna uloga i za mene najdivnija. Biti majka je veliki blagoslov, a bolju životnu ulogu nisam mogla da dobijem. Lepota glumačkog poziva jeste to što svakom svojom ulogom naučite nešto novo. Divan je trenutak kada pročitate scenario i shvatite da treba kod sebe da otkrijete nove dubine koje do tada niste osvestili. Uloga vam daje mogućnost da lično iskustvo podelite, a u tom deljenjui davanju sebe je čar našeg posla. Kada to publika prepozna, dolazimo do ključa uspeha.

Doživljavate li novu godinu kao priliku da u poslu i životu okrenete novi list?

- Svaka nova godina je novi presek. Uvek porazgovaram sa sobom, što mi vrlo prija. Najvažniji su ciljevi koje sebi zadajemo i od njih ne treba odstupati. Vrlo sam srećna i zahvalna na onome što imam. Svakodnevica je okrenuta protiv savremenog čoveka, u jednoj smo neprestanoj borbi za sebe i svoje najmilije, trudimo se da se ne predamo, da nam ništa ne razbije fokus na dobru misao, da ne gubimo nadu i ljubav u ono što imamo i sve što nam dolazi. Svoju novu godinu vezujem za roždestvo Hristovo - Božić. To je rođenje i ta simbolika je vrlo važna. Hristos se rodi!