"Nije mi poznat nijedan drugi film koji je imao ovoliko problema u nastanku, a da je ovoliko dobar" Nikola Popević o "Volji sinovljevoj"

Konačno sam otišao da pogledam "Volju sinovljevu", i to baš na Božić. Nije to bilo zarad neke dodatne simbolike, već iz mnogo prozaičnijih razloga. Ranije nisam imao vremena, a ističe mi rok za predaju teksta i - eto. Bio sam član komisije koja je odobrila sredstva za ovaj film. Ekipa je počela sa snimanjem neuobičajeno brzo, još 2017. godine, ali što je brzo to je i kuso, upali su u finansijske teškoće i iako je mnogo toga bilo snimljeno, projekat je dosad ostao nezavršen.

U međuvremenu je Nemanja Ćeranić režirao značajne filmove poput "Lihvara" i "Nedelje", tako da je "Volju sinovljevu" dočekao kao etabliran autor iako je započeta pre spomenutih. Iskreno, zalagao sam se da ovo dobije novac za snimanje jer su me kupili Nemanjini studentski filmovi. Videlo se da je čovek okrenut žanrovskom filmu, da ga voli i razume, kao i da mi je njegov autorski pečat lično blizak. Još jednom iskreno, mnogo sam se začudio kada sam video da bi ta prva verzija filma trebalo da liči na nešto iz univerzuma "Pobesnelog Maksa" - takvih indicija u originalnom scenariju nije bilo.

Nekoliko je ljudi pokušalo da pokrene ovaj projekat, a epilog je manje-više poznat, produkciju je preuzeo Miloš Avramović (poznat po serijalu "Južni vetar") i završetak snimanja filma i serije obezbedio je Telekom. E sad, retko se događa da film koji je imao dugu pauzu valja. Povrh toga, koncept "film plus serija" ne volim jer tu uvek strada film.

Serija je duži format pa je film teško gledati jer nedoslednosti u ritmu, kao i manjkavosti i rupe u priči, pažljiviji gledalac shvata kao nešto što će biti popunjeno u seriji. Onda se postavlja pitanje čemu film. Otišao sam u bioskop ne očekujući mnogo, misleći da to zbog gore iznesenog ne može baš da valja, iako sam pročitao nekoliko hvalospeva.

Zvuči kao kliše, ali istina je na sredini. Film traje dva i po sata i da - moglo bi u njega još mnogo toga da stane. Biće u seriji? Možda, videćemo. Starih scena ima neobično malo, reč je naravno o flešbekovima, ali je vrlo zabavno gledati te iste glumce, samo sedam godina mlađe, te im nije potrebna šminka, koja ionako retko kad izgleda uverljivo.

Sama ideja je genijalna, spoj srpske guslarske tradicije u postapokaliptičnom svetu priziva svakojaka tumačenja čija širina bi prevazišla okvire ovog teksta. Ima tu motiva koje nam se čini da smo negde već videli u srpskoj epici i to je sjajno, čak i ako podsvesno učitavamo više nego što toga zaista ima.

Slepi guslar ispeva priču o osveti, o očevoj sablji koja sama bira svog nosioca i seče dušmane, tu su oteta nevesta, potraga za sestrom, izdajstvo prijatelja... Sve to konačno donosi dah nečega autentično srpskog, pomešanog sa žanrovskim tropama i citatima iz holivudskih filmova na kojima smo odrasli i koje iskreno volimo. Uzora je mnogo, od samurajskih filmova i vesterna, pa do distopija poput "Knjige spasa" i trećeg, ne drugog, "Pobesnelog Maksa". Trećeg, jer u "Volji sinovljevoj" glavni junak odlazi u postapokaliptični grad kojim vlada psihotični lider, tu je gomila dece, tu je grmalj koga mora da ubije u dvoboju pred publikom.

"Volja sinovljeva" je vizuelno atraktivna. Ne volim spuštanje kriterijuma jer je reč o srpskom filmu, to je samo apologija mentaliteta naših producenata, od kojih je jedan bio iskren rekavši "uzmeš pare, smandrljaš film i ideš dalje". Ovaj film me je produkcijski podsetio na aktuelnu seriju "Silos", to je otprilike taj nivo. Ali da postoje problemi, postoje. Ritam je veoma neujednačen, neki bitni događaji su zbrzani, dok su neki delovi nešto sporiji.

Akcione scene su nedovoljno razrađene, mada atraktivne, a pošto likova ima mnogo i imaju ne baš jednostavne međusobne odnose, većina je nedovoljno razrađena. Mnogo se toga može pripisati gore opisanom produkcijskom paklu, ali da ne tražim mnogo opravdanja - nije mi poznat nijedan drugi film koji je imao ovoliko problema u nastanku, a da je ovoliko dobar.