Vratio sam se životu na selu: Glumac Aleksandar Kojić o premijeri monodrame "Led" i prvom susretu s Radošem Bajićem

Mladi glumac Aleksandar Kojić predstaviće se široj publici monodramom "Led" Radoša Bajića. Premijera predstave održaće se u petak, 25. januara, u Teatru "Vuk". Ovo značajno delo iz 1975. godine, koje nosi snažnu simboliku i univerzalne poruke, osvetljava temelje srpskog sela i naroda. Aleksandru je ovo diplomska predstava u klasi Ljiljane Blagojević, a za Kurir govori o saradnji s Radošem Bajićem i mladima ljudima danas.

Autor ove monodrame je Radoš Bajić, a po tom tekstu je snimljen i istoimeni film. Kakve ste promene napravili?

- Suština i monodrame i filma je ista, tu nema mnogo prostora da se bilo šta promeni, ali osim što se razlikuje po broju glumaca (ovde igram samo ja i igram više likova), razlika je i u tome što jedina stvar koju sam promenio jeste da sam ovaj tekst stavio u drugačije okolnosti. Priča je stavljena u današnje vreme, ali tekst je ostao autentičan, nepromenjen, onakav kakvim ga je veliki Radoš Bajić napisao sedamdesetih godina.

Koliko se život mladog čoveka razlikuje danas i nekada?

- Razlika je ogromna, napredak tehnologije je doneo sa sobom sve ono dobro, ali i ono loše. Danas su ljudi više upućeni na mobilne telefone i društvene mreže, a manje na međusobnu komunikaciju, nekad su deca odrastala uz loptu, lastiš, frizbi, danas je to uglavnom na mobilnim telefonima i ispred laptopa s igricama. Nestaje sve ono lepo i ljudsko, sve je manje empatije, prave komunikacije, otuđenost je sve veća i mislim da su ljudi pre 10, 15, 20 godina i ranije bili mnogo srećniji nego što su danas, kad imaju sve - a opet nemaju ništa. Ko razume - shvatiće.

Pomaže li vam Radoš Bajić i kako?

- Radoš mi je pomogao već na prvom sastanku kad mi je dao autorska prava i kada mi je dozvolio da igram monodramu kao diplomsku na osnovnim studijama glume, samim razgovorom o delu, o glavnom liku Milivoju i svim ostalim likovima, a to meni kao glumcu mnogo znači jer nema ništa dragocenije nego imati tu čast i mogućnost da čujete od samog autora, što bi se reklo iz prve ruke, sve o delu i likovima. Zamislite da je Šekspir živ i da može da nam ispriča sve o Hamletu. A ja sam imao tu sreću da mi je gospodin Radoš pomogao još u prvom razgovoru, a i kasnije kad mi je dao autorska prava da igram ovo delo nakon diplomiranja. To znači da ima poverenja u mene i to meni kao glumcu znači više nego išta. Znam da ću to poverenje opravdati.

Da li imate tremu pred premijeru?

- Postoji trema, uvek, ali ona pozitivna. Ne dozvoljavam sebi više onu "lošu" tremu, koja može da me poremeti, ali je pozitivna uvek prisutna. Ja verujem da dokle god ima treme - znači da radimo nešto s velikom odgovornošću, da nam je stalo i da radimo to kako treba, tako da se ne treba plašiti treme. Loše je kad je nema.

Koja je najveća žrtva koju ste napravili ili ste spremni da napraviti zbog neke uloge?

- Svako od nas u životu pravi žrtve, svakodnevno, od nekih sitnih, pa sve do nekih krupnijih. U horoskopu sam Devica i uvek o svemu razmislim tri puta, pa onda odlučim. Napravio sam neke veće, neke manje žrtve, ali se ni zbog jedne ne kajem, što je na kraju dana i najbitnije. A zarad uloge sam uvek bio i jesam spreman da napravim žrtvu, tu kao glumac i kao Aleksandar Kojić bez problema, ukoliko je umetnički opravdano, ukoliko ima smisla i ukoliko ne ugrožava moje zdravlje.

Ko je Aleksandar privatno?

- To je možda bolje pitanje za neke osobe bliske meni, one bi najbolje dale odgovor na ovo pitanje, ali recimo da sam skroman i vredan momak, posvećen poslu i voljenim osobama u svom okruženju, umetnička duša, ponekad malo dramatičan, ali sve je to radi glumačkog treninga. Trudim se da budem onakav kako su me roditelji vaspitali i verujem da mi je zato porodica na prvom mestu.