"Dejvid Linč je vratio film istinskoj umetnosti, koja prevashodno budi osećanja" Nikola Popević o stvaralaštvu čuvenog reditelja

Preminuo je jedan od najznačajnijih američkih režisera - Dejvid Linč. Slavan po svojim neobičnim, otkačenim, često sumornim i zbunjujućim, ali uvek upečatljivim filmovima. I ne samo to. Po mnogo čemu, upravo je Linč bio začetnik onoga što se danas naziva zlatnim dobom televizijskih serija. Njegov "Tvin Piks" bio je revolucionaran za svoje vreme, i dan-danas važi za kultnu seriju koja se secira do detalja, a ne postoji način da se bilo koja analiza nazove definitivnom.

Linčov pristup serijskom programu, konkretno na primeru "Tvin Piksa", odraz je njegove fascinacije nemogućnošću čoveka da do kraja sagleda stvarnost. Ispod idiličnog gradića, poput onih koji su se u serijama pojavljivali toliko da su postali kliše, nalazi se nešto mnogo mračnije; ne samo poremećeni međuljudski odnosi nego i nezemaljske sile. Ta mračna strana ljudskog društva, nasilje, seksualne perverzije, nedijagnostikovani mentalni poremećaji, sve to je bilo dotad neviđeno u programu namenjenom televiziji a da nije omeđeno žanrom. Pa i tako, bilo je nekako pitomije.

Mnogo je toga napisano o Linču ovih dana i ne bih mnogo da se ponavljam. Umesto toga, izneo bih neka svoja sećanja i zapažanja u vezi sa ovim autorom. Kao kod svih velikih umetnika, a ovo pišem bez ikakve ironije ili ispraznog hvaljenja preminulog, dodir s Linčovim delima nije jednostavan događaj. Prvi njegov film s kojim sam se susreo bio je verovatno "Plavi somot". Fascinantan je od prvog kadra, koji odražava ono već spomenuto - nakon lepo uslikane prirode u okolini malog mesta, kamera se približava i približava...

I ispod zelene trave, kad se bolje pogleda, nalazi se neki sasvim drugi svet, vrlo onespokojavajući, svet zemlje, mrava, i što se ide dublje, naseljen svakakvim puzavim i sluzavim stvorenjima. A onda glavni lik, koga tumači Linčov čest saradnik Kajl Maklahan, nalazi odsečeno uvo. Taj događaj ga izvlači iz dosade i ubacuje u jednako mučan nadzemni svet. Baš kao što se ispod površne prirodne idile nalaze ta gadna stvorenja, tako se među ljudima nalaze i oni čija je duša mračna.

"Plavi somot" se bavi ljudskim ponorom, plejadom likova koji su zapravo preterani u svojoj bizarnosti, ali svejedno bude nelagodu jer gledalac u njima vidi obrise ljudi koje poznaje, ali ih se kloni. Baš kao kad Maklahan gleda psihotičnog Denisa Hopera u sado-mazo seansi sa Izabelom Roselini. Ona u tom odnosu jeste očigledna žrtva, ali Linč vešto nagoveštava da stvari mogu biti komplikovanije, da ispod njene fasade leži nešto dublje i da možda ona u maltretiranju ipak uživa.

Muzika je uvek značajan faktor u doživljaju Linčovih filmova, za šta je uglavnom bio zadužen njegov saradnik Anđelo Badalamenti. Teško da postoji kompozitor koji bi Linčovoj viziji bolje dodao novu, rekao bih čak podsvesnu dimenziju. Dejvid Linč je bio poznat po tome što je često sarađivao sa istim ljudima, od glumaca pa do ostatka filmske ekipe.

Među njegova nadrealna remek-dela spada i prvenac, "Glava za brisanje". Teško razumljivi, alegorični crno-beli film (po mom mišljenju, jer tumačenja je mnogo) govori o podsvesnim užasima života u gradu, siromaštvu i bezizlaznosti. Ovaj film je niz uznemirujućih prizora i zvukova s vrlo tankom pričom između, neprestano na granici eksperimentalnog. Jeste, Linča je teško razumeti jer se on i ne trudi da bude razumljiv.

U intervjuima nikad nije pružao ključeve za gledanje svojih najzamršenijih dela, poput nesrećno prevedenog "Hotela izgubljenih duša" ili "Tvin Piksa", koji je treću sezonu dobio kojih dvadeset godina nakon premijere. Verovatno Linč nikad nije ni zamislio univerzalni odgovor na tajne iz svojih filmova, već je vratio film istinskoj umetnosti, koja prevashodno budi osećanja, a radnja, ma koliko zanimljiva i uzbudljiva bila, stoji u drugom planu pred ružnim istinama zbog kojih u stvarnom životu uglavnom zatvaramo oči.