"Postoje pojedinci koji istrajnošću možda ne postižu vrhunske rezultate, ali ipak ubiru simpatije" Nikola Popević o filmu "Edi Orao"

Postoje ljudi koji su u svom poslu samo istrajni. Ne postaju kvalitetniji iz kojeg god razloga, ali ako je to još povezano sa ambicioznošću, mogu doći u poziciju da budu prepoznati ili značajni. Iako lepo zvuči, ovo ne mora da bude pozitivno. U ovu grupu spadaju karijeristi, ljudi spremni na sve, a suštinski foliranti koji osim svoje ambicije i istrajnosti ne mogu da ponude ništa u suštini kvalitetno i dobro.

Filmovi o ljudima koji trudom postignu nešto prečesto potonu u patetiku. U želji da se pošalje pozitivna poruka "samo budi istrajan i uspeh će neumitno doći", lako je otići u jadno podilaženje onome što bi veći deo publike želeo da vidi i čuje. Usudiću se da kažem da ovakvo buđenje lažne samouverenosti može imati u najboljem slučaju žestoko razočaranje. Ipak, film "Edi Orao" vešto izbegava sve te zamke jer prema svom glavnom junaku nema podilazeći stav.

Edijeva ambicija da učestvuje na Olimpijskim igrama nije poziv netalentovanim ljudima s viškom vremena da se tvrdoglavo bave nečim što im može doneti samo podsmeh. "Edi Orao" govori o čoveku svesnom svojih ograničenja i nedostataka, ali ujedno i s misijom. Ovako predstavljen, Edi jeste simpatičan lik, mada, ako želimo biti zlobno cinični, upitnog mentalnog zdravlja. S druge stane, on ne odlazi na Olimpijadu da uzme neku medalju, njemu su samo učešće i dokaz sebi da to može da uradi dovoljni da živi lepo sa samim sobom.

Stvarna priča o Ediju Edvardsu jednako je fascinantna. Sećam se te Zimske olimpijade 1988. godine u Kaljariju, pojavio se reprezentativac Velike Britanije koji nije baš leteo kao orao, više kao kamen. Ipak, on je svoje skakaonice savladavao. Nije padao, bar ne na tom takmičenju. Rezultati su mu, sa sportske strane, bili katastrofalni i tada se kod nas spekulisalo da on to radi namerno ne bi li bio u centru pažnje. I bio je, to se u filmu jasno vidi.

Na istoj Zimskoj olimpijadi učestvovala je i legendarna jamajkanska reprezentacija u bobu, o kojoj je takođe snimljen film - "Hladni trkači". Edi je iskoristio činjenicu da Velika Britanija decenijama nije imala nijednog predstavnika u skijaškim skokovima. Kako film kaže, čak je i izabrao skokove jer je tu bilo najviše šansi da prođe, a da nema konkurenciju. Ali morao je vredno da trenira, jer su skokovi jedna od najopasnijih skijaških disciplina. I ne samo to, Edi je morao da savlada i neke lične nedostatke, poput prevelike telesne mase i naočara koje su se neprestano maglile ispod vizira.

Sama činjenica da je posle svega godinu i nešto dana treninga dospeo ne samo do Olimpijade i britanskog rekorda nego da je uspešno savladao dve skakaonice i nije ostao invalid ipak ga smešta među natprosečne sportiste. A to što su mu rezultati bili skromni, nije dovelo do prezira publike, naprotiv - i tih godina bio je prepoznat kao simpatični zanesenjak kome je vodilja De Kubertenova misao da je najvažnije učestvovati, a ne pobediti.

"Edi Orao" nas, između ostalog, podseća i na to kakve su glumačke veličine Hju Džekmen i Kristofer Voken. Mnogo je toga izmaštano i doterano tako da bude zanimljivo za film. Stvarni Edijevi skokovi mnogo su manje atraktivni i uzbudljivi nego ovi filmski.

Ali u svemu film ima pravu meru, pa se i slabijim poznavaocima sporta dočaravaju stvarna Edijeva dostignuća, u čemu je najzanimljivije to da on ipak na kraju ne postaje pajac za podsmeh, već predmet iskrenog divljenja i radovanja. U svetu nadobudnih vrhunskih sportista, koji traju koliko traju, Edi je ona "greška u matriksu" zbog koje je sportska mašinerija promenila pravila da bi sprečila pojave slične njemu.