"Glasina da je čovek umro od srčanog udara tokom gledanja "Leptirice" doprinosile su njenoj mističnosti" Nikola Popević o uticaju ovog filma na "Nosferatu"

Đorđe Kadijević je 2024. dobio nagradu "Dositej Obradović" za životno delo u 92. godini. Ali to nije sve. Kadijević je imao još jednu čast, kojom je pokazao da je relevantan i dan-danas, van granica naše zemlje i njene relativno male kinematografije. Robert Egers je čovek koji je režirao treću verziju filma "Nosferatu".

"Leptirica" je prikazana 22. februara na RTS 1. Ovaj film važi za jedan od najstrašnijih, ako ne i najstrašniji srpski film svih vremena, a snimljen je kao televizijski i premijerno prikazan još 1973. godine. Stekao je kultni status još tada, a široko rasprostranjene glasine, poput one da je jedan čovek iz Makedonije umro od srčanog udara tokom gledanja filma, doprinosile su mističnosti i jezi vezanoj za "Leptiricu". Priču o preminulom Makedoncu nije moguće dokazati jer o tom događaju u novinama iz tog vremena nema pomena. Sam Kadijević je, mada je to spominjao u intervjuima, kasnije objasnio da je i sam za taj incident čuo od nekoga i tako je ta urbana legenda počela da se širi.

Baš kao i ona da je korzo u Šapcu opusteo posle prikazivanja, a neka baraba se dosetila da snimi onaj strašni huk sove koji dominira filmom i puštala ga, plašeći narod. Za detaljnije analize "Leptirice" i ostalih dela Đorđa Kadijevića, preporučujem knjige njegovog biografa i filmskog kritičara Dejana Ognjanovića. "U brdima, horori" je zbornik tekstova o jugoslovenskim filmovima strave gde značajan deo ima "Leptirica", a tu je i Kadijevićeva biografija u formi razgovora s njim "Više od istine: Kadijević o Kadijeviću". Preporuka za oba ova dela, pogotovo potonje, koje pruža jedinstven uvid u način razmišljanja i opus ovog našeg velikana.

Poznato je da je "Leptirica" inspirisana pripovetkom "Posle devedeset godina" Milovana Glišića. Ovo delo ne spada u vrh srpske književnosti, naprotiv. Neujednačenog stila, komedija koja nikad nije smešna i jeza koja to do kraja nije, ova pripovetka... pa, "nije dobro ostarila". Kadijević ju je izabrao jer se, kako kaže, uklapala sa onim što on kulturno jeste, sa ovih prostora. Tako se proširila legenda o vampiru Savi Savanoviću, sve do modernog Nosferatua.

Kadijević, tada važeći za režisera crnog talasa, bira da ide mračnijom stranom. Za tadašnje vreme neuobičajeno, "Leptirica" funkcioniše kao žanrovski film. Sava Savanović nije vampir u tradicionalnom srpskom obliku kakvog ga je opisao Glišić. Kadijevićev vampir ne plaši pojavom, već nedefinisanošću. Režiser ga prikazuje samo u detaljima, čineći ga jednako strašnim i tajanstvenim, ostavljajući gledaocu na maštu ko je on i, uostalom, šta je tačno on.

Kadijević publici predstavlja jednu od najstrašnijih filmskih deonica, niz kadrova koji su tako jednostavni, a ujedno efektni, nešto što na svako sledeće gledanje budi jednaku nelagodu. Usudiću se da kažem da je čak strašnije sada, kada većina tačno zna šta će se dogoditi, nego onomad kada smo prvi put bili suočeni sa "Leptiricom". Mislim na scenu kada mladoženja, posle otmice devojke i pijane svadbe, odluči da se ušunja kod mlade i kada konačno uspe, kada senzualno krene da joj podiže spavaćicu i ugleda krvavu ranu od glogovog koca, a pritom shvati da joj rastu vampirski zubi.

Kadijević je veoma često svoje inspiracije nalazio u narodnom, u verovanjima, pa i sujeverju. U nekoliko antologijskih scena dokazuje da svi delimo to isto nasleđe, jer na njega reagujemo instinktivno i iskreno.