"Danas jasno znam šta želim" Jovana Grgurević o prvoj godini na Kurir televiziji i načinu na koji balansira između posla i privatnog života

U susret prvoj godišnjici svoje emisije "Ni pet ni šest", koja se od 18. marta 2024. emituje na Kurir televiziji, voditeljka Jovana Grgurević u razgovoru za TV Ekran sumira utiske o proteklih dvanaest meseci. U svoj novi program, koji se prikazuje svakog radnog dana od 16 časova uživo i traje skoro dva časa, Jovana je utkala sve znanje koje je stekla tokom preko dve decenije duge novinarske karijere.

Čini li vam se da vreme brže prolazi kako smo stariji?

- Da, i čovek se izgubi u željama kako to vreme da potroši. Uhvati me strah da nešto propuštam, da traćim vreme i onda pokušam u jedan dan da smestim posao, decu, kuvanje, čitanje, druženje... Prednost mojih pedeset godina života je to što bolje rezonujem šta stvarno želim. Tako sam prvi put raščistila i izgovorila da nije moja želja da putujem, iako je većini to neshvatljivo, da mi more ne smeta, ali ga ne volim, da ne želim da ulažem u spoljni izgled ni sat ni dinar preko minimuma i još mnogo toga. Moja radost, moje mesto u prolaznosti i večnosti je puna kuća za postavljenim stolom, a to je najteže. Za to ti treba pedeset godina rada, dobrog društva, zdrave familije, braka i majčinstva uz sva iskušenja, greške, dane radosti i dane tuge. Kad taj sto lepo postavim, a oko njega je toliki žamor da ne čujem koja pesma je na radiju, to je večnost.

Jeste li zadovoljni rezultatima emisije "Ni pet ni šest", šta vam kažu gledaoci?

- Zadovoljna sam, a gledaoci su podeljeni. Mnogo mi prija to što očekuju da posvetim celu emisiju nekom njihovom problemu, ali deo ljudi ne razume da nije svaka tema za dva sata programa i da ima tema koje ne želim da radim. Drago mi je što su ipak u većini prepoznali šta radimo.

Strepite li od toga šta neko ko je možda neistomišljenik može da vam kaže u uključenju uživo?

- Da strepim, uključenja ne bi bilo. Nemoguće je i ne bi valjalo da gledaju samo istomišljenici, tako da je sve dozvoljeno osim vređanja i prostakluka, ali i to se desi, ipak radimo uživo. Uključenja su važan deo rušenja granice između gostiju i gledaoca, "Ni pet ni šest" je emisija za njih, njihovu situaciju, a ne moju ličnu znatiželju.

Da li je ona i odgovor na delikatnu društvenu situaciju u kojoj živimo? Da nam je realnost ružičastija, da li biste opet mogli lako da nađete teme?

- Emisija nije odgovor, već deo pitanja društva, nažalost to je tako ko god da nam je gost. Bavimo se problemima, ali bilo bi strašno da izbegavamo onaj lepši deo stvarnosti. Volim i uživam u emisijama u kojima su gosti ljudi koji su se vratili u selo, napravili uspešne porodične poslove, zadovoljne majke više dece, penzioneri koji se druže i pomažu, mladi koji znaju šta hoće i uspevaju to da ostvare.

Reagujete li inače u životu na svet oko sebe tako što preduzimate odmah sve što možete, ne čekajući ni pet ni šest?

- Kao i većina, pokušavam da podelim situacije na one koje treba hitno rešiti i one koje "mogu pod tepih dok ne skupim snagu". Moja prababa je govorila da je život "niz problema i ponešto između". Za to između se vredi pomučiti. Ovo se odnosi samo na moju kuću, svet oko sebe gledam isključivo kroz to kako se odražava na moju kuću. Deluje sebično, ali je suština suprotna: od cena, preko redova kod lekara do toga da li će moja deca prepoznati kome treba da pomognu, i još mnogo toga je deo sveta oko nas koji nam ulazi u kuće.

Koliko je teško i zahtevno raditi svakodnevno emisiju koja ide uživo?

- Mnogo je teško i zato niko drugi to ne radi sam, svakodnevne emisije imaju najmanje dva voditelja i čitave redakcije. Uradim oko 40 emisija mesečno, a gledaoci ne praštaju umor ili promašaj. Sa druge strane, nadređeni u Kuriru su racionalni i moram da napomenem da dugo nisam bila u okruženju koje ima više razumevanja za obaveze, bolovanje, čak i prezasićenje. Prvi put sam čula da se uvažava nečiji izostanak jer je "pregoreo", a takvo razumevanje je vrlo retko, možda i jedinstveno i zaslužuje svako poštovanje. Baš zato što se od mene ne očekuje nikakvo iscrpljivanje, imam više volje i snage nego inače.

Da gostujete u emisiji "Ni pet ni šest", na koju temu biste bili najzahvalniji sagovornik?

- Divno pitanje. Volela bih da ispričam gledaocima kakvi su ljudi oni koji se pojavljuju u medijima, i novinari i gosti. Ne na nivou ogovaranja, već njihova dela pa i nedela u onoj meri koja je proverena i meni poznata. Mnogi bi tada dobili više poštovanja, a u neke bi se razočarali. Prezasićena sam sjajnim nastupima, ljudima s harizmom ili talentom da drže pažnju javnosti, a nemaju ni najmanja konkretna dela. Još više ljudi govori tiho, opširno, često nezanimljivo, a u životu su veliki dobročinitelji.

Kako izgleda jedan vaš radni dan i koliko vam vremena ostaje za privatni život?

- Dolazim u Kurir pre 10, pregledam novine, pisma i poruke. U 11 je kolegijum, koji mi mnogo prija, tu slušam ljude pametnije i iskusnije od mene. Volim kolegijume zato što su vrlo korisni, ali pre svega zato što ima mnogo duhovitih ljudi. Sjajan skup. Onda spremam emisiju za taj dan, pregledam strane medije i mreže, skidam i prevodim priloge i tekstove. U 14 počinje montaža, u 15 se šminkam i presvlačim, u 15.40 dolaze gosti, u 16 časova počinje emisija. Posle nje me muž čeka ispred Kurira, više se ne javljam na telefon i počinje život. Isto važi i za vreme od petka posle emisije do ponedeljka u 10, svi su se s vremenom navikli da me tada ne zovu i niko mi ne zamera.

Možete li da se izolujete ili uvek sve oko sebe posmatrate kao potencijalnu temu za emisiju?

- Oštra i stroga granica koju sam postavila između posla i života je najpametniji potez koji sam napravila pre 25 godina. Ne družim se van posla s kolegama, još manje s gostima, ne idem na događaje, premijere, promocije... To ima svoju cenu, ali se isplati. Prilaze mi ljudi na ulici i očekuju da im kroz emisiju pomognem. Najčešće im dam broj telefona i kažem da se jave radnim danom između 10 i 11 časova. I opet je sve iza svoje granice.

Da li je veći izazov baviti se danas novinarstvom ili održati porodicu?

- U novinarstvu može da se zabušava, preuzme agencijska vest, uzme odmor, bolovanje... S decom toga nema. Ali važan je temelj, ako su posao ili porodica postavljeni na znanju, radu, ljubavi, onda su izazovi spoljni, prolazni i savladivi. Obaveze se dele po prioritetu, a deca nisu najveći, već jedini prioritet. Da našoj deci bilo šta zafali ili zasmeta zbog toga što sam ja u novinarstvu, promenila bih posao i to mi ne bi bio prvi put.

Trudite li se da budete objektivni i kao majka ili vas emocije češće savladaju? Da li je teško odgajati danas tinejdžere?

- Ne želim da budem objektivna, celim srcem sam mama. Jeste teško odgajati tinejdžere, vreme je vrlo izazovno i ne bi bilo lakše da ne radim, jer problemi nisu u kući, već čim izađu iz nje. U neko naše vreme ti problemi bili su nemaština, sankcije, pa i bombardovanje. Problemi koji danas okružuju tinejdžere su podmukli, za nekoga čak i nevidljivi i time teži za rešavanje.

Može li žena da bude jednako uspešna u poslu i kao majka da nema podršku supruga?

- Odmah bih vam rekla da je nemoguće, ali vidim i iskreno mi je teško da poverujem svojim očima da može. Moja najbolja drugarica je uspešnija u poslu od mene, a sama je podigla i vaspitala dva dečaka tako da se ja pored nje postidim. Ta Dejana menja moj pogled na život jer osim teškog posla i dva zdrava, obrazovana i dobra sina uvek ima i isfeniranu kosu, karmin i ogroman osmeh. Nije jedina i nije joj lako.

Čime volite da ispunite slobodno vreme?

- To varira od raspoloženja i situacije. Svakako volim kad mi dan počinje šetnjom psa, volim kad se makar telefonom ispričam s tetkom i strinom, volim kad su mi za stolom na ručku sestra i sestrić, kad se dan završi u društvu sa svim našim perifernim temama.