Prvi put urađena rekonstrukcija bekstva iz logora smrti u Nišu: Izdaje, ipak, nije bilo, a u slobodu je krenulo 147 logoraša

Prvo kolektivno bekstvo u porobljenoj Evropi za vreme Drugog svetskog rata zbilo se u koncentracionom logoru Crveni krst u Nišu 12. februara 1942. godine, što i danas predstavlja nadljudsko herojstvo, a pokazuje i slobodarski duh jednog naroda. Za sve ove godine javnost je znala istoriju ovog podviga, ali nekako iz delova. Nikad potpunu. Zato je istoričar Nebojša Ozimić, kustos Narodnog muzeja u Nišu, u jednoj knjizi sabrao sva saznanja, svedočenja, podatke, a na promociji ove knjige pod nazivom "12. februar 1942: Sećanja" publika je mogla čuti i neke nove detalje o tom bekstvu.

- Ovu knjigu sam zapravo počeo da pišem onog trenutka kad sam se zaposlio u Narodnom muzeju, odnosno kad sam počeo da radim u logoru. Nemci su 3. februara izdali naredbu da se iz logora u Beogradu, Šapcu i Nišu strelja za odmazdu 3.760 zatočenika. To je bila triangla smrti tada. Niš je trebalo da obuhvati 1.071 zatvorenika. Zatvorenicima je dojavljeno da se na Bubnju kod Niša ubrzano kopaju rake i da će svi biti streljani 13. februara. Veliku pomoć u toj dojavi imali su od doktora Velizara Pijade i Olge Badur, a kasnije Slavković. Odmah pored logora je bila kasarna s bugarskim vojnicima, a njihov oficir Asenov, kako kažu podaci, odbio je da strelja toliki broj srpskih rodoljuba - počeo je priču Ozimić.

Jedan ravnogorac i komunisti

On kaže da je tog 12. februara bilo izuzetno hladno i da je sneg napadao između 70 centimetara i jednog metra.
- Nekako se dogodilo da u Šapcu nije bilo dovoljno zatvorenika pa je Niš trebalo da upotpuni tu brojku. Znali su da im je jedina šansa baš ta popodnevna šetnja koja se odvijala iza zgrade logora. Iz svedočenja se vidi da su bili dobro organizovana grupa. Okosnicu bekstva su činila petorica zatočenika. Jedan od njih je bio Vule Vukašinović, koji je bio i jedini ravnogorac među njima, jer su ostali bili komunisti. Vukašinović je, na primer, bio zadužen da sa svojom grupom neutrališe mitraljeze. Ćurčić i grupa trebalo je da onesposobe struju, a Vukomanović i njegovi ljudi trebalo je da skoče na stražare.

Nemci nisu ni slutili da je bekstvo moguće. I kako je bilo hladno, mnogi Nemci su bili u toplom, dok je napolju bila samo straža. Kako su izašli napolje, logoraši iz soba 11, 12 i 13 videli su da je nešto pojačana straža na glavnoj kapiji, gde je planiran beg u slobodu. Onda je jedan logoraš prišao Nemcu i tražio mu da zapali cigaretu. Ni Branko Bjegović, jedan od vođa pobune, pa ni ostali logoraši nisu znali šta je taj logoraš rekao Nemcu, a postojala je mogućnost izdaje. Bjegović je video da se veliki nanosi snega nalaze pored žica. Beli pokrivač su nabacali Jevreji dan ranije dok su čistili logor i taj sneg se potpuno zaledio. Onda je uzviknuo jako da ga svi čuju ono čuveno: "Juriš na žice", pojašnjava istoričar.

On kaže da je nakon tog uzvika nastao pravi metež, a da su Nemci bili apsolutno nespremni jer uopšte nisu mogli da zamisle da je tako nešto moguće. Straža je na logoraše pucala, logoraši su otimali oružje od Nemaca.

- Zatvorenici su hteli da izvedu bekstvo sa što manje žrtava jer su znali da bi usledila osveta u krvi. U tom događaju je poginuo jedan Nemac, što dovoljno govori koliko su rodoljubi bili svesni svog postupka. Te noći je u slobodu krenulo 147 logoraša. Od toga je njih 105 preskočilo žice, a šestoricu je potera uhvatila. Njih 99 se dokopalo slobode, dok su svi ostali ubijeni ili kasnije streljani. Da bi se shvatilo kakav je to podvig bio, oni su trčali preko Gradskog polja (sadašnji prostor preko puta tehničkih fakulteta) do Jagodin male, da bi onda trčali prema obližnjim selima. Dakle, imamo tu izmučene, gladne ljude koji beže kroz ozbiljne smetove. Nemci su kasno reagovali i bili su potpuno iznenađeni. Krenuli su u poteru tek kad su poslednji zatvorenici prelazili Gradsko polje. Iz naselja Palilula su počele da se ispaljuju svetleće rakete i tek onda je počela stvarna potera. U sećanjima preživelih ističu veliku pomoć meštana iz sela Brenica, Hum, Kamenica, a prvo su tu upali. Niko ih nije izdao, prokazao. Svi su čekali da prođu Bugari iz potere, a onda im pomagali na mestima gde su bili skriveni - priča Ozimić.

On kaže da je to bio jak šamar nemačkoj komandi i da je streljan veliki broj zatvorenika, ali nikad se nije precizno saznalo koliki je to broj. Najčešće pominjana brojka je 900 ljudi. 

-Taj podatak se vuče iz jednog dopisa Pokrajinskog komiteta Komunističke partije od kasnije, ali to je bio podatak samo za prva dva dana, a streljalo se na Bubnju i narednog dana. Nemci su streljali onoliko koliko im je bilo naređeno da streljaju, a to je 1.071 zatvorenik. Preostali Jevreji u logoru su po komandi odvedeni na tada formiran logor Sajmište u Beogradu. Narednih meseci je u logoru bilo tridesetak osoba, uglavnom žena Jevrejki koje su bile na održavanju objekta - ispričao je Ozimić.

Pet delova

Knjigu je objavio Muzej žrtava genocida u Beogradu, a sačinjena je od pet delova, koji obuhvataju opis logora, izjave preživelih logoraša, treći deo su biografije 147 begunaca. U četvrtom delu su fotografije ličnih predmeta učesnika bekstva a u petom delu je opisano vreme nakon bega, potkrepljeno podacima. Koliko je važan i vredan memorijalni kompleks u Nišu pokazuje i to što strani turisti ne propuštaju da ga obiđu, pa tako od ukupnog broja posetilaca 77 odsto čine strani državljani.