"Posao mi je kao emotivno putovanje" Jovana Stević o sedam sezona snimanja serije "Ubice mog oca" ali svojim vezama s Japanom

Nakon što je diplomirala menadžment u umetnosti i novinarstvo, Jovana Stević je u 31. godini upisala glumu u klasi Vide Ognjenović i Ivana Bosiljčića na Fakultetu savremenih umetnosti. Zapažene uloge ostvarila je u serijama "Na putu za Montevideo", "Ubice mog oca" i "Senke nad Balkanom", a igrala je i novinarku Dadu Vujasinović u dokumentarno-igranom serijalu "Srce zločina". Bavi se i pisanjem, a i suosnivač je Japansko-srpskog festivala filma koji se održava u Beogradu i Tokiju. U svemu tome, ali i o sedmom nastavku "Ubica mog oca" gde je trenutno gledamo, govori za TV Ekran.

Sa kakvim izazovima se bori vaš lik novinarke Danice?

- Još je prisutnija na terenu, spremna je da ide dalje nego ranije i donosi odluke koje je stavljaju na test i intenziviraju njene odnose sa ostalim akterima, naročito sa Vesom. Nakon toliko godina, osećam da mogu više da se poistovetim s tim karakterom. Pronalazim neke sličnosti između mog i njenog života kada je reč o dilemama i verujem da je moj doprinos ulozi tako uverljiviji.

Igrate od početka u seriji. Kakve uspomene nosite tokom ovih deset godina snimanja?

- Biti deo serije od samog početka je privilegija, gledati kako sve raste i kreira se. Skoro deset godina na ovom projektu nije samo profesionalno iskustvo, već i emotivno putovanje. Bila sam još na studijama glume kada smo počeli snimanje. Lik novinarke Danice mi je poseban, uz koincidenciju da se i moja majka tako zove.

Radili ste i jedan američki film sa Jadranom Malkovičem.

- To je naučno-fantastični horor "Dragn", Pitera Vebera, koji je poznat po filmu "Devojka s bisernom minđušom". Bilo je posebno jer sam o njegovom radu učila iz knjiga, a onda sam imala priliku da ga upoznam i učim direktno od njega. Takvi autori s velikom reputacijom često vas iznenade svojom jednostavnošću i otvorenošću. Činjenica da je nakon prve posete Srbiji odmah počeo da snima ovde govori mnogo o tome koliko je poverovao u našu kinematografiju i ljude.

Kakva je tu vaša uloga?

- Igram naučnicu, što mi je novo iskustvo. Cela saradnja bila je izazovna, ali inspirativna, i s Piterom, i sa Aleksom Lejnom, koji mi je partner u sceni. Taj proces mi je otvorio vrata jednog drugačijeg filmskog sveta.

Kako ste došli na ideju da organizujete filmski festival koji povezuje Srbiju i Japan?

- Spontano. Nastala je iz prijateljstva i zajedničke ljubavi prema filmu i japanskoj kulturi. Moj poslovni partner Jakša Nikodijević oduvek je gajio duboko poštovanje i strast prema Japanu, njegovoj umetnosti i tradiciji, dok sam ja u tom trenutku bila sve više posvećena filmskoj industriji. Na početku je to bio mali, entuzijastični projekat koji smo pokrenuli više iz hobija, uz podršku japanskih umetnika. Nismo ni sanjali da će prerasti u ozbiljan festival koji traje ovoliko godina. Iskrena posvećenost i međusobno poverenje su nas održali i pomogli da istrajemo.

Idete i na Ekspo u Japan, gde ćete raditi program na paviljonu Srbije.

- To je jedna od najambicioznijih svetskih izložbi, i ogromna je čast biti deo tima koji predstavlja Srbiju. Naš paviljon biće prvi na ulazu na ostrvu Jumešima, gde je velika vidljivost i prilika. Srbija je ušla među one zemlje koje imaju nezavisne paviljone, što je ogroman uspeh. Po reakcijama svetskih medija, dizajn našeg paviljona već privlači pažnju i verujem da nas očekuje izuzetno pozitivan odziv.

Kakav koncept ste pripremili?

- Temelji se na kulturnoj razmeni između Srbije i Japana. Kroz Six by Six spojićemo šest japanskih i šest srpskih muzičara koji će prvi put zajedno nastupiti, stvarajući jedinstvenu fuziju tradicionalnih i savremenih zvukova. Filmski deo čini Japanese-Serbian Film Festival (JSFF), koji godinama spaja japansku i srpsku kinematografiju. Takođe, biće organizovani koncerti srpskih i japanskih muzičara, među kojima su Iris i nastup benda Mushkalica, koji kombinuje balkanske etno motive sa modernim zvukom.

Svake godine ste u Berlinu, Kanu i Veneciji. Gde smo mi u odnosu na svet?

- Imamo mnogo talentovanih autora, sjajnih filmskih profesionalaca i duboko ukorenjenu filmsku tradiciju, što svet i prepoznaje. Na tim festivalima često srećem kolege koji s velikim poštovanjem gledaju na našu kinematografiju. Mi kao tim verujemo da je ključ u povezivanju i zato ulažemo mnogo energije u umrežavanje, edukaciju i zajedničke projekte s međunarodnim partnerima. Svet je otvoren za naše priče, samo ih moramo ispričati na pravi način i u pravom trenutku.

Kako je došlo do toga da ipak upišete glumu?

- Iz iskrene ljubavi prema filmu i pozorištu. Fascinira me ceo taj svet, i gluma mi je bila način da ga dublje razumem i postanem njegov deo. Uživam u svakom koraku tog procesa i radim ga s velikom posvećenošću. Aktivno se bavim i produkcijom, najčešće kratkih dokumentarnih filmova.