"Kad bih gledao sve predstave koje sam napisao, nikad ne bih bio kod kuće" Ovako je govorio Ljuba Simović za Kurir, njegov trag u srpskoj kulturi je večan
Akademik, jedan od najvećih modernih srpskih pesnika i dramskih pisaca Ljubomir Simović (1935-2025) preminuo je noćas u Beogradu, saopštio je Arhipelag.
Autor je bio čuvenih drama "Putujuće pozorište Šopalović" i "Čudo u Šarganu", koje se i dalje igraju u pozorištima širom Srbije i sveta. Odrastao je u Užicu, ali je ceo radni vek proveo u Beogradu. Za Kurir je govorio pre nekoliko godina kad mu je obljavljena knjiga "Odbrana Beograda" ("Vukotić medija").
- Nije problem što nema Sajma knjiga, već što mi već 30 godina nemamo normalan književni život. U tome je nevolja. Nema više književnih časopisa. Susreti ovakve vrste su prilika da pisci dođu u kontakt s ljudima koji još čitaju knjige - govorio je Simović.
Mnogi njegovi tekstovi se izvode širom sveta.
- Nemam uvid u sve što se radi. "Šopalovići" su igrani na svim kontinentima osim u Australiji. Igrani su u više od sto pozorišta. Najnovija predstava bila je u Švedskoj, u Malmeu, krajem leta. Kad bih išao da gledam sve te predstave, nikad ne bih bio kod kuće - govorio je pesnik i dodao:
- Izdvojio bih predstavu u Teatru de la Vil u Parizu devedesetih godina. Posebno mi je žao to što je bilo dogovoreno da oni gostuje na Sterijinom pozorju, a zatim u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, i u Užicu, gde se radnja komada dešava. Ja sam se tome vrlo radovao, ali su nastupile sankcije i to gostovanje je, na moju veliku žalost, stopirano. Dobijam snimke svih tih predstava. U Seulu su "Šopaloviće" igrala dva pozorišta, a izvode se u Tokiju. Ništa ne mogu da razumem, ali pogađam po kretanju glumaca. Radujem se tome. Međutim, nikad se ne mešam u ta izvođenja, pa ni kod nas. Reditelj to radi, hvala bogu, kao da ja ne postojim, jer je to njegovo pravo. Uvek kažem da kad se igra neka od mojih predstava, ja sam uvek na sceni s glumcima - nevidljiv, ali sam tu.
Na kraju smo ga pitali što voli da mnoga svoja dela smesti u kafanu.
- Kafana je zgodno mesto jer tu može da uđe ko hoće i ne morate da mu tražite motive, kao kad je privatni stan u pitanju. Kafanu sam smestio na ušću Save u Dunav i tu dolaze najrazličitiji ljudi. Svako donosi svoje iskustvo i jezik, što pesniku pruža velike mogućnosti. Došao sam u godine kad se ne žuri, jer mi je važnije da uradim knjigu kako treba, a manje mi je bitno da li će se pojaviti danas ili za tri godine - zaključio je Simović.
Bonus video: Od ove podmuke bolesti je preminuo Saša Popović