"I kao inspektor i kao pisac, neprekidno tragam za istinom, tražim smisao u postupcima i rečima ljudi" Lazar Jovanović o novom romanu "Gavranov paradoks"

Policijski inspektor Lazar Jovanović prve svoje romane napisao je još kao tinejdžer, a sada je u knjižarama širom Srbije njegova nova knjiga "Gavranov paradoks". Nakon uspeha "Šifre Rajs", nastavio je saradnju sa "Službenim glasnikom". Za Kurir otkriva kako je nastala nova priča i šta povezuje njegov posao i pisanje.

- Ideja za "Gavranov paradoks" je nastala zahvaljujući istraživanju za roman "Šifra Rajs". Silna istorijska građa koju sam prikupio nije mogla da stane u priču, a kralj Aleksandar Prvi i Karađorđevići prirodno su izronili iz literature, jer su sve ličnosti međuratnog perioda isprepletane. Nekako je fokus naše istorije uvek nepravedno na ratnim događajima. Imamo fascinantnu mirnodopsku istoriju, tako da inspiracije za istorijsku podlogu nije nedostajalo. Što se tiče mog prethodnog urednika, Arbutina me je savetovao da ne dozvolim da pokažem sve u prvom romanu, da ne upadnem u zamku "najboljeg prvog romana" koji posle nikada neću ponoviti. Pravi pisac raste i razvija se pred publikom, uvek ima da ponudi još i prostor da napreduje. Trudio sam se da taj savet usvojim na najbolji način.

Da li ste istraživali istorijske događaje, masoneriju i Karađorđeviće pre nego što ste krenuli s pisanjem?

- Dosta sam se interesovao za masone i Karađorđeviće u jednom periodu. I te dve teme u našoj zemlji praktično uvek idu jedna s drugom.

Koliko je teško pisati o tajnim društvima bez upadanja u teorije zavere?

- Nisam naišao na problem u tome da izbegnem teorije zavere pošto sam odabrao masone kao tematiku. Naprotiv, jedan od glavnih ciljeva u pisanju "Gavranovog paradoksa" bio je da ih prikažem iz drugog ugla, iza mitova i nagađanja, kao specifičnu grupu ljudi koja je okupljena oko zajedničkih interesnih sfera i na taj način predstavlja poseban izazov u jednoj istrazi kakva se dešava u romanu.

Crpite li teme iz svog posla?

- Da. Iskustvo s terena dosta znači, naročito u autentičnom prenošenju prirode policijskog posla, postupanja i procedura. Imam priliku da iz prve ruke poznajem jednu stvarnost koju drugi ljudi, srećom, nemaju priliku da iskuse. I to svakako koristi u pisanju unutar žanra kriminalističkih romana i trilera. Tako da je pisanje o svemu tome koliko refleks, toliko i proračunato iznošenje iskustava, naravno, putem fikcije.

Šta vam kao piscu zadaje najveće glavobolje?

- Možda će ovo zvučati čudno, ali izbor imena za likove mi je gotovo uvek noćna mora. Treba naći dovoljno zvučna imena da se istaknu, ali opet ne previše ekscentrična da izgledaju neuverljivo u odnosu na naša podneblja. Da je pisanje uvek lako - nije. Koliko god da volite da pišete, pisanje romana se u jednom trenutku pretvara u posao, koji kao takav nosi uspone i padove. Periode blokada u kojima vam se čini da nikada nećete imati dobru ideju, sesije grčevitog pisanja desetina stranica dnevno jer vam se čini da će vam pobeći iz glave sve što ste zamislili. A onda nekoliko dana kasnije sve to obrišete jer ste smislili nešto bolje. Pisanje je neobičan proces, u svakom slučaju turbulentan i zanimljiv.

Pisali ste kao dete, pa ste postali kriminalistički inspektor. Šta imaju zajedničko ova dva posla?

- U kriminalističkom žanru očigledno dosta toga, naravno. Generalno govoreći, oba posla definiše neprestano traganje za istinom, bavljenje ljudima, njihovom psihologijom i prirodom, traženje smisla u postupcima i rečima.

Ko su vam bili književni uzori?

- U žanru trilera to su svakakoJu Nesbe i Den Braun. Nesbe je moj omiljeni pisac i neprikosnoven je kada je reč o psihologizaciji likova, uplitanju emocija u donekle krute okvire ovog žanra. On na jedan neverovatan način ume da podari priči ton i atmosferu. Što se Dena Brauna tiče, on je doveo do savršenstva formu i prezentaciju ovakvih romana. Od njega sam učio kako se postavlja zaplet, gradi tempo i kako se istorija upliće u savremenu fikciju bez preteranog opterećivanja teksta.

Porede vas s Braunom. Laska li vam to?

- Svakako mora da vam imponuje. Ipak, to je samo donekle korisno. Den Braun je jedan, i svaki pisac objektivnih težnji želi da stvori sopstveno ime i stvori svoj lični, prepoznatljivi pečat. Ne želite da ostanete u senci epiteta "onog što piše kao Den Braun", već da čitaoci na pomen vašeg imena i romana automatski prizivaju specifične utiske i detalje svojstvene samo vama.

Maštate li da neka vaša knjiga bude ekranizovana?

- Verujem da je neverovatno uspeti u tome da vaša priča oživi kroz kinematografiju i bio bih više nego oduševljen da se to desi. Uvek sam raspoložen za nove izazove i neću se previše buniti.

Kako su nastali vaši nadimci na društvenim mrežama "zamalo_astronaut" i "Insajder"?

- Na Tviteru sam više od petnaest godina, "Insajder" je davnašnja interna šala. Nadimak "zamalo_astronaut" potiče iz moje fascinacije svemirom i astronomijom još od malih nogu.

Pijete puno kafe. Gde je najbolja kafa u Beogradu i koji je vaš recept za onu što diže iz mrtvih?

- Neki bi rekli da je pijem i previše. Ali retko šta zaista volim da pijem kao kafu. Za domaću uvek biram kafanu "Znak pitanja", jer je prava domaća - u džezvi, s ratlukom i vodom sa strane. Recept za onu koja diže iz mrtvih - velika šolja, duplo proključala voda i dve prepune kašičice kafe na jednu dozu. Nije kafa ako vas praktično ne ošamari.

Planirate li nastavak ili novo istraživanje sličnih tema u budućim delima?

- Zanimljiva stvar je da je "Gavranov paradoks" trebalo da bude treći deo serijala. Međutim, za ono što sam prvobitno planirao kao drugi roman bilo je potrebno da likovi dodatno sazru i da se publika dublje poveže s njima. Otuda je "Gavranov paradoks" uskočio kao drugi. Već neko vreme pripremam treći deo koji će okrenuti naglavačke sve što smo dosad saznali u prethodna dva romana i biće emotivno najteži i za publiku i za likove.

O srpskim krimi-serijama: Moj posao je verno prikazan

Kako vam se dopadaju domaće krimi-serije? Prikazuju li realno vaš posao?

- Drago mi je što vidim opštu ekspanziju na polju ovakvih serija, ali imamo još mnogo toga da učimo o ovom žanru. Naša kinematografija je još "mlada" u tom pogledu. Moj posao je, manje ili više, verno prikazan u različitim serijama. Često se preteruje u pogledu brzine ili lakoće kojom se neke stvari otkrivaju i rešavaju, ali bi realno prikazivanje svega što se u mom poslu dešava bilo previše monotono za ekran.