"Rok je mrtav i sve se polako preseljava ili na groblje ili u muzeje" Dr Nele Karajlić o novim pesama, koncertu i hitovima Zabranjenog pušenja
U celom svetu se 9. maja obeležava veliki jubilej 80 godina pobede nad fašizmom, a tim povodom Dom omladine Beograda organizuje koncert Nenada Jankovića, alijas Dr Nele Karajlić, koji će sa svojim bendom svirati u Amerikani. Pesmama i video-ilustracijama Nele će nas hronološki provesti kroz priču o tome šta nam se sve dešavalo u međuvremenu, sa osnovnom porukom: "Rok kultura je deo antifašističke borbe!" Za rođendanski broj Kurira Nele govori o stanju u društvu, ali i planovima za novi album.
Doktor ste i u muzici i u književnosti. Je li vas ikad neko zvao da napišete recept za boljitak društva - ili su terapija uvek bili rif i ironija?
- Nisam siguran da bih ja bio dobar lajfkouč. Nemam recept za boljitak života, ali svakome preporučujem da čita knjige i sluša muziku. U umetnosti se krije poseban eliksir koji čoveka čini srećnijim.
Proslavili smo pre neki dan 1. maj, a vi ste poznati po tome da nikad niste radili "normalan posao". Da li se osećate diskriminisano u sezoni roštilja i sindikalnih parola?
- Prvi maj je jedan od onih praznika uz koji sam odrastao. Taj je praznik nekako uvek nagoveštavao proleće, pa mi je bio draži od nekih drugih praznika. Kako sam odrastao u ambijentu u kome je radnička klasa dominantan faktor, Prvi maj je bio deo moje ličnosti. Danas, kad je radnička klasa odavno otišla u raj, ostao nam je Prvi maj da je se sećamo.
Kad biste bili sindikalni lider umetnika, šta bi bila vaša parola?
- Kasno mi je da postanem lider, ali nije kasno da kažem da se u ovoj zemlji mora više posvetiti pažnje kulturi i umetnosti. To je ono što ostaje kao simbol nekog naroda! Jasno je da je neophodan napredak u ekonomiji, nauci, građevini, ali ono što čini identitet jednog naroda je njegova kultura i umetnost. Gle! Ovo što sam rekao i nije toliko loše... Možda bih, ipak, mogao da postanem sindikalni lider umetnika (smeh).
Kažu da je smeh lekovit. Jeste li vi umetnik ili specijalista za terapiju kolektivne neuroze Balkana?
- Ko je lišen osećaja za humor, ne treba ničeg da se plaši. Njemu se najgore već dogodilo.
Poslednji put ste mi rekli da pišete nove pesme. Kad će novi album?
- Ove godine sigurno! Neke pesme su već gotove, neke se još krčkaju. Postoje numere koje su izrazito "političke" na neki moj način, ali za razliku od prethodnih albuma ima dosta ličnih pesama koje govore o meni i previranjima u mojoj glavi. Pokušao sam da napravim iskorak u odnosu na sve ono što sam radio ranije, ali sam, naravno, pokušao i da ostanem svoj. Uglavnom, rad na albumu me zaista čini sretnim i zadovoljnim. Druge detalje o tome još ne bih smeo da vam otkrijem.
Postoji li neka pesma koju ste napisali i pomislili: "E, ovu čak ni ja ne kontam, al' nek ide"?
- Ima mnogo pesama za koje nismo znali da li će da prođu ili ne. Neke za koje smo mislili da će biti veliki hitovi nisu prošle onako kako smo zamislili, a neke za koje smo mislili da će biti komplikovane za publiku ispale su veliki hitovi. Ko je mogao da pretpostavi da će pesma o Pišonji i Žugi, koja traje skoro sedam minuta, postati veliki hit?! Nemam neku posebnu pesmu za koju mogu da kažem da je ne kontam. Jednostavno, pesme su same od sebe dobijale svoj život i nastavile da žive bez nas. One su nas i vratile nazad na scenu. Glavnina opusa Zabranjenog pušenja zaživela je među publikom tek kada smo se mi raspali.
Gledano iz ugla nekadašnjeg sarajevskog pankera, koliko su današnji muzičari pank, a koliko samo frizura?
- Teško je reći da je rok živ, a kamoli pank. Sve se to polako preseljava ili na groblje ili u muzej. Nada leži jedino u novim autorima, kojih još uvek nema, barem ne u onom obliku u kojem smo navikli da se upoznajemo sa autorima u moje vreme. Ali biće ih, doći će. Muzika ne može da umre.
Nastupate 9. maja u Domu omladine povodom 80 godina pobede nad fašizmom. Kako pripremate repertoar za jedan tako ozbiljan datum, a da publika i pomisli i zapeva - i eventualno razmisli dok peva?
- Kada su me pozvali iz Doma omladine da mojim nastupom obeležimo Dan pobede nad fašizmom, znao sam da to ne može da bude običan koncert. Razmišljajući o formi, shvatio sam da skoro svaka pesma Zabranjenog pušenja ima uporište u nekom istorijskom događaju ili barem istorijskom kontekstu. To me je inspirisalo da pokušamo da napravimo multimedijalno putovanje kroz godine posle pada fašizma, pomoću pesama Pušenja. Zaista je uzbudljivo šta nam se sve to događalo od trenutka kada je sovjetski vojnik zakačio crvenu zastavu na zgradu Rajhstaga, pa do danas.
I za kraj, iskreno - kada kažu da ste "kontroverzan umetnik" i "Nele četnik", je li to vama kompliment ili vam dođe da ih pošaljete...
- Ja jesam kontroverzan, ali ne zbog toga što sam ja menjao svoje svetonazore, već zbog toga što se na mene gleda iz različitih uglova. U vreme moje svetske avanture, ja sam skoro zaboravio na teren u kome izazivam kontroverze. Tek nakon izlaska "Fajronta u Sarajevu", krenula je ponovo ta priča. Meni ne smeta previše to kad me neko nazove četnikom. To upotrebljavaju oni koji nemaju nikakav drugi argument. Uostalom, za njih je četnik svako ko ne deli njihovo mišljenje.
Počeo sam da ličim na Homera Simpsona
U Sarajevu ste pravili haos, u Beogradu revoluciju, a u knjigama ispisali neobičnu istoriju svoje porodice Janković. Kad stignete da budete običan čovek - i šta taj čovek doručkuje?
- Imam jedan mali ritual pre doručka. Izvedem našeg psa Viću do najbližeg parka. Tamo se on istrči, a uživam u njegovoj radosti. Naiđe i pokoji komšija, pa se malo i ispričamo. Tek nakon toga sledi doručak. Nekad zdravi, kinoa s humusom, a nekad nezdravi - sir, kulen, jogurt i hleb. Uglavnom, moje "nekada savršeno telo" sve više liči na telo Homera Simpsona (smeh).
