Poslednji aplauz za Erola Kadića u Ateljeu 212: Održana komemoracija velikom glumcu i reditelju, kolege jecale kad je Aljoša Vučković pročitao ovu pesmu

Na Velikoj sceni "Mira Trailović" u Ateljeu 212 danas je održan komemorativni skup u čast glumca Erola Kadića, koji je preminuo 7. maja u 69. godini života.

Osim kolega koje su održale govor na komemorativnom skupu, među onima koji su došlli da mu odaju počast su i Ivan Jevtović, Milan Mihailović Caci, Dara Džokić, Branka Šelić, Irfan Mensur, Pavle Mensur, Gordan Kičić i mnogi drugi.

Komemoraciji su prisustvovali i direktorka Ateljea 212, Gordana Goncić i upravnik Narodnog pozorišta Svetislav Bule Goncić.

Neutešna udovica Erola Kadića, Lena, primala je saučešće u holu Ateljea 212, a posebno se rastužila tokom razgovora s Ivanom Jevtovićem.

Poslednji aplauz

Nakon održanih govora kolega, pušten je kratak film s najznačajnijim pozorišnim ulogama Erola Kadića, nakon čega je glumac dobio svoj poslednji, trominutni, aplauz na Velikoj sceni "Mira Trailović" u Ateljeu 212, gde je proveo radni vek. 

Komemoracija je završena rečenicom Erola Kadića "Bila su to divna vremena".

Aljoša Vučković pročitao pesmu Erola Kadića

Glumac Aljoša Vučković pročitao je pesmu Erola Kadića koja nosi naziv "Glumac":

Mogu biti luda, razbojnik, ubica

Mogu biti drvo, vitez, kralj

Mogu biti žena, ljubavnik, muž

Ali... Ko sam ja?

Samo na tren da budem dah

Samo na tren da budem glas

Samo na tren da budem svitac

Samo na tren da budem ništa

Ali, ko sam ja?

Na moj dlan čitava planeta može da stane,

Ja brda pomeram

Vodu s potoka pijem

Oči tvoje gledam i kad ih nema!

Ali,... Ko sam ja?

Sanjam tuđe snove

Izgovaram tuđe reči

Tuku me i vole

Ja umoran molim se Bogu,

Ali... Ko sam ja?

I na kraju stajaću pred vama

Zbunjen, nemiran, plašljiv kao dete

Spreman da svaku kaznu primim

Polako, tiho, najtiše

Uđite u moje snove, zajedno ćemo,

Kao iskusni mornari ploviti morem.

Jer, ko sam ja

Da sanjam sam?

Dok je Aljoša Vučković čitao stihove koje je napisao Kadić, glumica Branka Šelić je grcala u suzama.

Govor Aleksandra Srećkovića Kubure

- Dragi naš Eki. Ećko dećko, kako smo ga nazivali još tamo od početaka predstave "Kneginja od Foli Beržera", ranih 90-ih, kada sam ga ja i upoznao. I zaista je Erol do samog svog, preranog, telesnog kraja bio baš to. Dečko. Večno radoznali dečak zasenjujuće energije, razdraganosti i radosti. Ne mogu da u svojem sećanju nađem ijednu sliku Erola bez njegovog maramčeta oko vrata, natopljenog mirisom nekog fino skrojenog parfema, bez naočara, lenonki, nataknutih visoko na koren nosa, bez šiški koje nonšarlantno padaju preko čela i pre svega bez njegovog čuvenog osmeha, osmeha koji ga je pratio neprestano, svih godina našeg poznanstva. Zaista ne mogu. Nemam nijednu uspomenu na njega, a imam ih mnogo, u kojoj on nije nezaustavljivo brz u nestrpljivosti da radost trenutka koji ga očekuje što pre počne, da li je u pitanju proba, igranje predstave, ulazak u kadar ili pripremanje hrane ili svirka u bifeu ili nekoj kafani.

- Uvek se radovao svakom predstojećem trenutku svog života i u svaki ulazio, bolje reći utrčavao, sa punom verom da ga tamo očekuje neko novo prelepo iskustvo i doživljaj. I jeste. Jer Erol je te trenutke činio punim, iskrenim, vrednim življenja. Erol je u ljudima oko sebe budio je ono najlepše, njihove mane je, na svoj mekani delikatan način, iznegavao da primeti, ili se barem tako nama činilo, fokusirao se na dobrotu, uvek na dobrotu. I dobrota mu se i vraćala. Kroz njegovu Lenu i Unu, kroz mnoštvo prijatelja, kroz režije, kroz uloge, kroz stvaranje i kroz ljubav koju smo svi za njega imali i uvek ćemo imati. Koliko zora smo dočekali uz svirku i pesmu, ovde u bifeu Ateljea, po kafanama Beograda po kojima smo svirali Ćira, Ljuba, Erol i ja, koliko sedeljki na kojima su se jeli Erolovi specijaliteti koje je obavezno sam servirao, pa bi se veče opet završavalo svirkom i pesmom. Dobro, on nije pevao, budimo iskreni, to je jedna od retkih stvari koje ni znao, ali je nepogrešivo pratio ritam svake svirke i druženja svirajući u tarabuk i daire. E, taj ritam je zapravo ono što je Erol bio u našim životima. Postojan i siguran ritam radosti života, dobrote i podrške u svim satima, danima i godinama koje je proveo sa nama. Hvala ti na tome, Ećko. Zasviraj ponekad i gore u rajske tarabuke, čućemo te mi, ne brini.

Govor Milice Mihajlović

- Mene su za Erola vezivale reči. On je prolazio neke nepogrešivo atraktivne i uspešne komade i poveravao mi je da ih adaptiram. Sinoć smo igrali "Rolekoster", gde je gotovo čitavu ulogu meni Erol napravio. Sve je to smislio pozivajući se na svoju sestru. Kad smo kod reči, postoje reči kojima bih ja njega opisala - prefinjen, topao, dobar drug i veliki gospodin. Jedna od poslednjih poruka koju smo razmenili bila kad sam ga pitala kako se bori. Odgovorio je: "Ali, neverovatno, Lena mi je nabavila sad brdo ideja. Mnogo je smešna i tužna ta komedija. Ja upravo pišem, a ti se javljaš". Lena i ja smo dale reč da ćemo njegov poslednji komad pretvoriti u javu - rekla je glumica Milica Mihajlović.

Govor Miloša Petrovića Trojpeca

Glumac Miloš Petrović Trojpec, koji je sarađivao s Kadićem neposredno pred glumčevu smrt, održao je govor vidno potresen.

- Dragi naš Eki, nisam spremao govor jer sam hteo da bude iz srca. Upoznali smo se krajem mojih studija, 2008. godine. Došao je da režira jednu od mojih diplomskih predstava. Ispostavilo se da je ta predstava izrežirala tvoj život jer si tu upoznao Lenu i dobili ste Unu. Moralo je da prođe toliko godina, 18 i više, da počnemo da radimo ovu našu predstavu "Džepove pune kamenja".

- U jednom trenutku sam preležao upalu pluća, pauzirali smo sa probama. Kad smo se vratili posle sedam dana, on je dobio malu temperaturu, ali nije hteo da prestane sa radom. Pitao sam ga kako je mene mlađeg tako pokosila bolest, a njega ne. Popio je lekove, ali se temperatura vratila. 18 marta, 3 dana pred premijeru, seli smo u "Orašac" i popili tu zadnju rakijicu i ručali. Rastali smo se sa osmehom. U periodu dok je bolovao, bio sam stalno u kontaku sa Lenom. Pokušavao sam da pomognem na neki način, ne bi li došao da nas pogleda pred publikom. Eto, negde u razgovoru sa Lenkom rekla je "Da on nije radio ovo, možda bih ga i naterala da ide da se pregleda." Hvala ti na svemu, na ljubavi koju si nam dao. Onaj tekst koji si hteo da radimo, sedam dana pre smrti, obećavam da ću naći taj tekst i uraditi ga. Predstava "Džepovi puni kamenja" će se igrati u tvoju čast - rekao je Trojpec.

Govor Sofije Juričan

- Kako si nas samo sve zajedno iznenadio i šokirao tvojim naglim i neočekivanim odlaskom. I danas smo ovde okupljeni tobom i pokušavamo, a da znamo da još dugo nećemo moći da se naviknemo na takvu nepravdu. Priznajem da osećam i sama nespremnost i nespretnost fa se oprostim od tebe. Trebalo je još toliko toga da uradimo i podelimo. Tužna sam i sebično ljuta što sam izgubila prijatelja i kolegu u momačkoj snazi sa ambicijama i željama.

- Hvala ti, Erole. Hvala na podršci, ljubavi i brizi. Hvala što si brinuo da budem uspešna i srećna. Hvala što smo radili i prvi i drugi, a što si me za treći put dosledno i uporno čekao i razumeo. Drage Lena i Una, svedočila sam koliko ste bile sva njegova snaga. Njegove devojke kojima se toliko ponosio. Bile ste mu takva inspiracija i motivacija. U slavu njegove ljubavi i želje da budete dobro i srećno, držite se i imajte snage i vere da tako bude

- Eto tako, dragi moj Erole, nastavićemo tamo gde smo stali. Samo moraš još malo da me pričekaš. Smrt je samo tren, a život je večan. Uživaj u nebeskom miru i radosti, a mi ćemo čuvati uspomenu na tebe, a i ti čuvaj nas. Do ponovnog susreta, grli te i široko ti se osmehuje tvoja lična Ana Manjan - kroz suze je izgovorila glumica Sofija Juričan

Govor Svetozara Cvetkovića

- Poštovane Lena i Una, draga publiko, napustio nas je naš dragi prijatelj, sjajni glumac i veliki čovek Erol Kadić. Najlepše vas molim da minutom ćutanja odamo poštu - ovim rečima je glumac Svetozar Cvetković otvorio komemorativni skup.

- Erol je rođen 19. Juna 1955. godine. U drugoj polovini prošlog veka na Fakultetu dramskih umetnosti, koji je još uvek mirisao na novo, prijavila se grupa ljudi za prijemni. Među tih 600 kandidata nema toga ko nije primetio posebno lice i talenat. Nema toga koji nije primetio lice koje je vuklo na Sirana, iako ga nikada nije odigrao. Nema toga ko nije primetio rešenost jednog Zagrepčanina na postane Beograđanin. Arsenije Jovanović je uzeo sve Beograđane i jednog Zagrepčanina. Već na prvoj godini je napravljen tandem koji su činili Erol i Raša Prodanović. Njihovi ispiti su uvek bili zajednički, pobednički, šarlatanski, ali vrlo ozbiljni. Po završenim studijama, Erol je brzo ušao u Atelje i proveo najlepše trenutke.

- Raca ga je napustio, a i nas u godinama koje su iza nas. A Erol je preživeo najteže trenutke pri raspadu zemlje. Kako je bilo živeti jednom Zagrepčaninu u Beogradu dok su svi njegovi u Zagrebu. Kako je uspevao da u vremenu rata dođe do njih i provede vreme sa njima, kako je u tim godinama sa osmehom uspeo da odživi i kako je preživeo dane bombardovanja na sceni Ateljea? Jedan od lidera te misli preživljavanja i da je pozorište život bio je Erol Kadić. Da statistika nije samo statistika i da odlazak jednog ovakvog glumca ne možemo smatrati prirodnim odlaskom, jer bismo voleli da je tu sa nama, znače i imena onih dela koje je ostavio iza sebe - rekao je Svetozar Cvetković pred okupljenima, a potom istakao da je Kadić tokom svog života u Ateljeu 212, Erol je ostvario preko 50 uloga, prisećajući se samo nekih od njih.

- Uz to što je bio i glumac i reditelj, a da mi to u Ateljeu 212 nikad nismo osetili kao nešto iznad onoga što je bilo njegovo iskreno ljudsko ponašanje. Bio je strašan kuvar. Iznenađivao nas je na predstavama nekim od svojih jela, voleo je bend u kojim je nastupao sa svojim kolegama u bifeu i "Brodu koji plovi za Beograd". Delio je sa svima nama svoja iskustva življenja. Kada bi nas odlučio svojim đakonijama ili kada bi neko drugi doneo nešto tako ukusno, Erol je izgovarao rečenicu koja nam tako nedostaje: "Život opet ima smisla". Erol je bio umetnik življenja i naučio nas je iskrenim životnim radostima. Nebrojeno puta smo igrali predstavu "Sveti Georgije ubiva aždahu" i nebrojeno puta sam čuo njegovu rečenicu iza zavese “Bolje da umrem, nego da mi se nešto desi". Nije bolje - govor je koji je pročitao glumac Svetozar Cvetković.

Ovaj cenjeni umetnik, koji je čitavu karijeru posvetio pozorištu, filmovima i televiziji, biće sahranjen u utorak, 13. maja u 11.45 časova na Bežanijskom groblju u Beogradu.

Ko je Erol Kadić?

Rođen 19. juna 1955. godine u Zagrebu, Kadić je glumačku karijeru započeo nakon što je 1980. diplomirao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Arsenija Jovanovića. Od 1983. godine pa sve do penzionisanja 2020, bio je stalni član ansambla Ateljea 212, gde je ostavio neizbrisiv trag.

Publika će ga pamtiti po brojnim ulogama u predstavama kao što su Kralj Lir, Revizor, Čudo u Šarganu, Opera za tri groša, Turneja, Građanin plemić, Otac na službenom putu, Sveti Georgije ubiva aždahu i mnogim drugim. Igrao je i u SKC-u, između ostalog u predstavama Dr. Džekil i Mr. Hajd, Dobra duša iz Sečuana i Don Žuan.

Osim glume, bavio se i režijom. U Ateljeu 212 potpisao je režije predstava Pijanista, Džepovi puni kamenja, Jedan Pikaso i drugih, dok je u nezavisnoj i institucionalnoj produkciji režirao komade poput Let iznad kukavičjeg gnezda, Derviš i smrt i Plavi anđeo.

Na filmu i televiziji ostvario je više od 50 uloga.Publika ga pamti iz ostvarenja Splav meduze, Podzemlje, Otvorena vrata, Bila jednom jedna zemlja, Država mrtvih, Naša mala klinika, Kupi mi Eliota, Slučaj Harms i mnogih drugih.

Erol Kadić će ostati upamćen kao umetnik širokog dijapazona, iskrene posvećenosti i autentičnog glumačkog izraza, čiji je doprinos srpskoj kulturi neizbrisiv.