Ko je bio prvi filmski princ s Balkana: Kad je došao u Beograd žandarmerija ga je čuvala od Beograđanki koje su želele da ga "rastrgnu"
Pisac Miomir Petrović predstavio je prošle nedelje svoj novi roman "Dionizije 1941: Moguća istorija Ivana Petrovića", koji je nedavno objavila "Laguna". On je novu knjigu napisao na osnovu biografije srpskog glumca koji je bio izuzetno slavan dvadesetih i tridesetih godina 20. veka i ostvario impresivnu filmografiju.
Njegova markantna pojava u nemom filmu privukla je pažnju francuskih i američkih reditelja, a s dolaskom zvučnog filma stekao je svetsku slavu jer je, za razliku od mnogih glumaca nemog filma, imao dubok i lep glas. Možda je važniji razlog njegovog munjevitog uspeha ležao u činjenici što je bio visok, lep i privlačan muškarac, zbog čega je postao jedan od najtraženijih glumaca svog vremena, nesuđeni naslednik Rudolfa Valentina. Svoju slavu stekao je igrajući u holivudskim filmovima, ali naročito u Mađarskoj i Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. Zbog toga je njegovo ime, ali i prisustvo, praktično zabranjeno u Titovoj Jugoslaviji. Za doprinos popularizaciji filmske umetnosti kralj Aleksandar Karađorđević odlikovao ga je Ordenom Svetog Save prvog stepena. Kroz portret zavodnika, poliglote i superstara čitamo o izazovima filmske industrije, atmosferi slave u kojoj se kupao Ivan Petrović, ali i zlokobnih ideoloških zamki koje nije mogao izbeći. Ova moguća biografija pionira srpskog glumišta na svetskoj sceni upoznaće nas s magičnom pojavom glumca koji je sve svoje autograme potpisivao ćirilicom i izazivao euforiju ženskog dela publike.
Kako je to objasnio Miomir Petrović, pred nama je "studija o bogu Dionisu, najmlađem grčkom božanstvu, koji je ujedno i najzanimljiviji. On je i žensko i muško, on je bog zanosa, vina, zaštitnik glumaca i pretvaranja..."
- Drugi nivo ove knjige je pitanje šta je glumac, a treći gde prestaje profesionalizam, a počinje samoobožavanje kroz zanat i posao koji volite, a koji će vas vrlo lako odvesti u nešto što će pravnici kasnije nazvati kolaboracija - kazao je Petrović, ističući da umetnik uvek treba da sanja i vežba da bude iznad dnevnog koje i sam prezire jer je umetnost danas estradizovana - "svako je pisac i sve je književnost".
Pisac dela poput "Krotitelji vremena", "Središnja pustinja", "Kuća od soli" i drugih kaže da se u mnogim svojim knjigama bavi međuratnim periodom i različitim vremenima uopšte, ali da lično veruje da živimo u 1939. godini.
- Neka potmula tutnjava je svuda oko nas. Svi smo pomalo ludi, svesni užasne apokalipse koja dolazi, a namerno se pravimo da toga nismo svesni... Ali valjda se duh trudi da se ne preda jer svaki čovek i svaki književni junak uhvaćen je u vremenu u kojem nije želeo, ali se bori, propituje, hrva...
Svoj roman opisuje kao priču o srpskom Dionisu, prelepom čoveku koga je, kada je 1928. godine bio u hotelu "Moskva", žandarmerija čuvala od Beograđanki koje su želele da ga "rastrgnu", poput Bitlsa:
- Taj izuzetno lep i visok čovek je predstavljao Austrougarsku 1912. u Stokholmu u kategoriji plivanja na 200 metara. I tamo će na Olimpijadi upoznati Majkla Kertisa, budućeg reditelja "Kazablanke". Tada nastaje Kertisova fascinacija tim Bredom Pitom onog doba! Tako Svetislav Ivan Petrović postaje Iwan, bog ljubavi s Kavkaza. Tako ulazi u mađarsku, pa u nemačku kinematografiju i snima ključne filmove zabavnog i romantičnog karaktera, nemačke ratne kinematografije. Istražujući sam saznao da su 90 odsto produkcije bile "tralala" teme, da bi se vojnik na frontu i majka kod kuće uneli u tu razbibrigu u kojoj je rat nesrećna mala okolnost. Ne zvuči li to poznato? Mi smo najbolji televizijski program imali devedesetih!
Govoreći o porivu za pisanjem o glumi, Miomir Petrović je kazao da ga još od studija dramaturgije i kasnije decenijskog rada u pozorištima u Beogradu interesuje prava glumstvenost, a ne ova estradna:
- Gluma je kao naše prilagođavanje okrutnom svetu. Otuda moje prepoznavanje glumačkog zanosa. Kada pišem, moram junaka da doživim, da pronađem njegovu suštinu, svoju suštinu. Moram da razumem zašto mu se znoje ruke. Da krenem od čulnosti. Za mene je roman večita potraga za poezijom do koje nikada neću stići. Zašto poezija? Jer je to metajezik koji može biti sazdan od čulnosti, pa posle možeš da dodaš šta želiš. Sve je to tajna do koje ponekad možda dobacim, i to ponekad mi je sasvim dovoljno.
