Mladi kontrabasista iz Srbije Strahinja Mitrović o osvajanju prestižne muzičke nagrade: "Trud, odricanje i strast prema muzici zaista se isplate"

Mladi srpski umetnik Strahinja Mitrović je sa samo 24 godine postigao istorijske uspehe na svetskoj sceni klasične muzike. On je prvi kontrabasista u istoriji koji je osvojio prestižnu zlatnu medalju Gildhol škole muzike i drame, londonske institucije koja je osnovana davne 1880, o čemu su pisali svi svetski mediji, a priznanje se dodeljuje od 1915.

Kako doživljavate ovaj veliki uspeh i priznanje?

- Osećam duboku zahvalnost i ponos zbog osvajanja zlatne medalje Gildhol škole. Kada su posle takmičenja, dok je nas troje finalista bilo na sceni, izgovorili da sam ja dobitnik zlatne medalje, bio sam u šoku. Trebalo mi je nekoliko dana da shvatim šta se dogodilo, jer nikada do sada nije nagrađen kontrabasista, pa i nisam očekivao da će baš moj rad ispisati tu istorijsku stranicu. Takođe, sve sam doživeo vrlo emotivno, jer dolazim iz Srbije, zemlje bogate talentima, ali sa ograničenim mogućnostima. Zato je ova nagrada potvrda da se trud, odricanje i strast prema muzici zaista isplate. Biti prvi kontrabasista koji je dobio ovu nagradu još od njenog osnivanja, 1915. godine, za mene predstavlja ne samo lični uspeh već i značajno priznanje samom instrumentu, koji često ostaje u senci. Ova nagrada potvrđuje da kontrabas može imati centralno mesto u svetu klasične muzike, i da posvećenost, umetnički integritet i ljubav prema muzici ne poznaju granice.

Kontrabas se retko vezuje za solističke karijere u klasičnoj muzici. Šta je bila vaša motivacija da baš ovaj instrument izaberete? Kako je počela ta ljubav?

- Zapravo sam sasvim slučajno počeo da sviram kontrabas, moja majka ga je nasumično odabrala kada sam upisivao Osnovnu muzičku školu "Vatroslav Lisinski". Ljubav prema instrumentu razvila se tek kasnije, tokom srednje škole, kada sam bio okružen izuzetnim umetnicima koji su me nadahnuli. Privukli su me njegova dubina, bogatstvo zvuka i mogućnost da kroz njega izrazim emocije na jedinstven način. Iako kontrabas tradicionalno nije solistički instrument, verovao sam da može imati istaknutu ulogu na sceni - ta vizija me je motivisala da istražujem njegove umetničke potencijale u solo kontekstu.

Mnogi mladi umetnici strepe pred velikim scenama i autoritetima. Kako ste vi savladali tremu, razvili sigurnost na sceni i pronašli svoj izraz? Ko su vam bili prvi uzori?

- Trema je prirodan deo svakog scenskog nastupa, ali sam vremenom naučio da je kanalizujem kao energiju. Ključni pomak desio se kada sam shvatio da je nastup zapravo produžetak procesa vežbanja - samo sa više spontanosti i intenziteta. Ogromnu ulogu u mom razvoju imala je saradnja sa profesorkom Luiz Hopkins u Gildhol školi, koja mi je pomogla da razvijem sigurnost, tehniku i umetničku jasnoću. Među mojim prvim uzorima bili su Danil Šafran, Nemanja Radulović, Marina Abramović i Žaklin di Pre, umetnici koji su rušili granice i redefinisali pojam interpretacije.

Kako ste odlučili da karijeru nastavite u Londonu?

- Odluka da nastavim školovanje u Londonu došla je nakon master klasa sa mojim kasnijim profesorom Rinatom Ibrahimovim, koji je i sam bio jedan od mojih prvih uzora, umetnik ogromnog dometa i jedan od najcenjenijih kontrabasista svoje generacije. Pozvao me je da dođem na studije, i nisam imao dilemu. London kao grad nudi izuzetno bogatu muzičku tradiciju, dinamičnu umetničku scenu i ogromne mogućnosti za saradnju i razvoj, a studije u Gildhol školi muzike i drame bile su ključna tačka u mom profesionalnom oblikovanju.

Oprobali ste se i u modi, a imate li glumačke ambicije?

- Moda je za mene još jedan oblik umetničkog izraza. Imao sam priliku da učestvujem na Nedelji mode u Londonu i podržim viziju Patrika Mekdouela, što mi je omogućilo da spojim muziku sa vizuelnom umetnošću. U svojim nastupima i dalje istražujem načine da integrišem modu u scenski izraz klasične muzike. Iako trenutno nemam konkretne planove u oblasti glume, svakako sam otvoren za umetničke izazove koji mi omogućavaju da istražujem performans u najširem smislu.

U kojoj meri su vam poreklo i kulturni kontekst Srbije i Balkana inspiracija u vašem stvaralaštvu?

- Moje poreklo iz Srbije i širi balkanski kontekst duboko su ukorenjeni u mom umetničkom izrazu. Melodije, ritmovi i emocije Balkana prirodno se prožimaju kroz moje interpretacije i daju im autentičan ton i unutrašnju snagu. Ponosan sam na svoje korene i često osećam potrebu da tu kulturnu baštinu predstavim kroz svoj rad na međunarodnoj sceni. Takođe, moja muzička edukacija je počela upravo u Srbiji, i verujem da su te prve lekcije bile temelj svega što sam danas.

Kakvi su vam planovi za naredni period - koncerti, saradnje, možda snimanje albuma?

- U narednom periodu očekuju me brojni koncerti, među kojima su nastupi na Festival akademi Budapest, Grejt komp festivalu i resitali širom Ujedinjenog Kraljevstva sa pijanistkinjom Salome Džordanija. Paralelno vodim razgovore sa muzičkim produkcijskim kućama u vezi sa snimanjem mog prvog albuma, na kojem će biti predstavljeni savremeni i inovativni radovi za kontrabas.

Kako zamišljate svoj umetnički put u narednih deset godina?

- U narednih deset godina želim da nastavim da istražujem solistički potencijal kontrabasa, sarađujem sa kompozitorima današnjice i aktivno doprinosim razvoju i modernizaciji klasične muzike. Takođe, želim da se angažujem u promociji brendova, edukaciji i u popularizaciji klasične muzike kod šire publike kroz inovativne pristupe nastupima i programima.

Šta je na vašoj plej-listi?

- Moja plej-lista je vrlo raznovrsna - od klasike, poput Baha i Šostakoviča, do savremenih kompozitora, kao što su Eliot Karter i Tamara Stefanović. Uživam i u džezu, vorld muzici i umetnicima koji istražuju granice žanrova. S domaće scene, posebno me inspiriše rad Aleksandre Kovač, čija muzika nosi izuzetnu emociju i autentičnost.

Bonus video: Mjuzikl Lu poklon glumaca