"Srećni ljudi" su obeležili moju karijeru: Natalija Vlahović o snimanju kultne serije, Dubravki Mijatović i filmskoj majci Mileni Dravić

U vremenu kada su televizijske priče bile ogledalo svakodnevnog života, a likovi iz serija postajali članovi porodice, jedan od takvih koje generacije i danas pamte je lik Sonje Vulović, koju je glumica Natalija Vlahović Čuljković oživela u "Srećnim ljudima". Nakon dužeg odsustva s malih ekrana vratila se ulogom u seriji "Vojna akademija 2", a postala je i deo ekipe serije "Ubice mog oca". I dok se zgode i nezgode omiljenih junaka kultnog ostvarenja Siniše Pavića smenjuju na malim ekranima po deveti put, dramska umetnica sa osmehom i uz dozu sete evocira uspomene na dane snimanja i hrabro govori o izazovima koji su usledili u njenoj tri decenije dugoj karijeri. Za TV Ekran Natalija je podelila i nekoliko neispričanih priča iza kamere, te otkrila detalje o duhovnom putu zvanom gluma - pozivu kome nikada nije okrenula leđa.

- Najlepše. Osetim odmah neku toplinu. Lik Sonje je na neki način i obeležio moju karijeru. Serija je napisana za samo 15 epizoda i nismo znali u kom pravcu i kako će se to dalje razvijati. Ona je posle toliko godina i puno puta repriza dobila neprolaznu vrednost. Pročitala sam negde podatak da ju je, kada je prvi put emitovana, pratilo 5,5 miliona ljudi, što potvrđuje i naš osećaj da smo uradili dobar posao i da se s ponosom sećamo tih dana. Serija je postala vanvremenska.

Snimanje je pratila velika inflacija, koja je, kako kažu vaše kolege sa seta, pojela honorare ekipe.

- Ne sećam se više ni svog honorara. Mene je više radovalo to što sam bila deo te ekipe, nego što sam razmišljala o tom delu priče, o ugovoru i novcu. Stvarno je bio kompliment da budete u toj podeli s doajenima našeg glumišta Radom Savićević, Batom Živojinovićem, Žikom Milenkovićem, Danilom Lazovićem ili Nikolom Simićem. Mog oca je u seriji igrao Petar Banićević, s kojim sam slikala scenu s lakoćom, spontano i prirodno. Radovala sam se susretu s njim.

Najbolju drugaricu vam igra Dubravka Mijatović. Kako pamtite rad s njom?

- Bile smo ozbiljno spremne. Dobile smo šansu koju nismo želele da propustimo. S Dubravkom sam imala fantastičnu saradnju i dan-danas kad se sretnemo obradujemo se jedna drugoj. Publika zaista voli tu seriju. Dobijam ponovo poruke i pozive mojih poznanika i prijatelja koji se raduju što se ponovo reprizira.

U glumu ste ušli kao dete. Kako ste dobili prvu ulogu u filmu "Vagon-li"?

- Dragoslav Ilić je ponudio meni tu ulogu potpuno slučajno, iz druženja s mojom porodicom. Pripremao je film "Vagon-li" i bila mu je potrebna devojčica tih godina. U stvari, negde sam posle tog snimanja odlučila da ću se najverovatnije baviti glumom i da će to biti moj put. Roditelje su mi igrali zvezde jugoslovenskog filma Božidarka Frajt i Voja Mirić. Kasnije sam upisala školu glume u grupi pri Radio Beogradu kod Bate Miladinovića, što mi je otvorilo puteve za uloge u serijama "Beogradske priče" i "Grlom u jagode" pre upisa na glumu. Obe su bile veoma gledane. Pre studija sam radila i film "Orkestar jedne mladosti".

Kako pamtite prijemni ispit?

- Bilo je te godine prijavljeno više od 1.000 kandidata iz cele Jugoslavije. U uži izbor je ušlo 40, a primljeno je nas 16. Bili smo klasa Milenka Maričića i asistenta Branislava Mićunovića. Ti dani su bili nezaboravni. Rodila su se tamo mnoga prijateljstva, ljubavi i kumstva.

Na koju ulogu ste posebno ponosni?

- Na ulogu Dare u "Gospođi ministarki". Moju majku igrala je Milena Dravić. I dalje pamtim anegdote s tih snimanja. U pauzama je nestajao po hodnicima studija Pepi Laković, mali Nikola Đuričko imao je 14 godina i igrao je mog brata, a supruga Svetislav Bule Goncić.

Šta vas je najviše namučilo?

- Scene s Taškom Načićem. Snimali samo ih bezbroj puta. Svako bi se zasmejao kad je dolazio da me prosi. Uspeli smo gotovo da naljutimo i divnog reditelja Zdravka Šotru. On voli da scene teku. Taškov pogled i osmeh i danas pamtim.

Kakva je bila Milena Dravić?

- Milena je velika u svakom smislu. Pripremajući se za snimanje okupljali bismo se Bule i ja u njenom stanu da vežbamo zajedničke scene. Predana je bila svom poslu. Od nje sam naučila da ne možeš da budeš glumac bez empatije.

Da li ćemo vas gledati u "Ubicama mog oca"?

- Nema me u sedmoj sezoni, ali se nadam da će draga Nataša Drakulić napisati nešto za mene u osmom nastavku. Čekamo svi da vidimo kako će se dalje razvijati odnos između Dunje, Jelene i Aleksandra.

Odigrali ste i zapažene uloge u pozorištu.

- Moju karijeru u pozorištu obeležila je sigurno predstava "Oleana" Ateljea 212. Tekst je prevela i režirala Vida Ognjenović, a partner mi je bio Svetozar Cvetković. To je bila prva predstava koja je gostovala na nekoj od teritorija bivše SFRJ. Bilo je to 5. maja 1995. u Mariboru. Ratovi u Bosni i Hrvatskoj su još uvek bili u jeku. Bilo je to vreme sankcija. Trebalo je da gostujemo u SNG Maribor, gde je direktor bio Tomaš Pandur. U tom trenutku dok smo mi bili u vozu i putovali kroz Mađarsku prema Beču, gađana je dvorana Baleta HNK u Zagrebu. Ranjeno je tada i dvoje ljudi. Panduru su rekli da ne mogu da nam garantuju bezbednost i da otkaže naše gostovanje. Mi smo bili šokirani, naravno, i bilo nam je veoma žao što se uopšte to sve desilo. Odlučili smo da nastavimo put. Bila je opcija da se predstava izvede u Beču ili da odemo u Maribor u tajnosti. Izabrali smo ovo drugo. Zgrada pozorišta je bila u mraku, publika je dolazila, a mi smo bili već u pozorištu, uradili smo pripreme. Izvođenje je počelo, predstava je odigrana i nije bilo nikakvih incidenata. Samo ne postoji pisani trag da je "Oleana" probila kulturni embargo. Igrali smo je posle svuda po svetu.

Sada igrate u Madlenijanumu u predstavi "Da krenemo iz početka", gde vam je partner Slavko Štimac...

- Igra se s velikim uspehom već četvrtu sezonu. Tokom rada na predstavi, gde su kolege velika podrška jedni drugima, zbližila sam se s mojom dragom Brankom Petrić.

Šta je za vas gluma?

- Duhovni put, traganje za istinom i moja lična potreba.

Da li ste nekada razmišljali o tome da dignete ruke od ovog posla?

- Bilo je teških trenutaka i dilema, ali nije bilo odustajanja.