Film je snimljen mobilnim telefonom ali... Nikola Popević o ostvarenju "28 godina kasnije" koji je doneo revoluciju
Pošto (blago rečeno) nisam preterani obožavalac beskrajnih franšiza, nastavaka, prednastavaka i bočnih priča, malo je filmova od te sorte koje iščekujem sa zanimanjem. Moram priznati da čak i one koje sam rado pratio, poput "Tuđina / Osmog putnika" sada dočekujem sležući ramenima. Ali otrčao sam u bioskop čim je počeo da se prikazuje "28 godina kasnije". Ovo je treći film u nizu, počev od "28 dana kasnije" iz 2002. godine, a paralelno sa njime snimljen je još jedan iz istog univerzuma, "28 godina kasnije: Hram kostiju", koji će biti pušten u distribuciju u januaru sledeće godine.
"28 dana kasnije" u režiji Denija Bojla redefinisao je podžanr filmova sa zombijima. Ako baš teramo mak na konac, pretnja u ovim filmovima nisu baš-baš zombiji, oživeli mrtvaci, već ljudi zaraženi virusom besa. Međutim, njihovo bezumno ponašanje, grupna pretnja, kao i brojne druge odlike, ove filmove hteli - ne hteli možemo svrstati uz zombije. S tim da bes, kako mu ime kaže, izaziva nekontrolisanu krvožednost, te umesto sporih i teško zaustavljivih bića, sada imamo mahnito brze ljude koje je moguće likvidirati, ali čiji je nastup u čoporima jednako zastrašujući kao i činjenica da su nosioci virusa koji se vrlo brzo širi. Kontakt sa njima dovodi do momentalnog preobražaja i stari kliše, kada je neko od grupe protagonista ujeden ili ogreban, to iščekivanje neumitnog ovaj film je anulirao. Ali isto tako zaraženi su imali svoj rok trajanja. Glad i žeđ dokrajčivali su zaražene, otuda tih "28 dana", posle kojih je zaraza u izolovanoj Britaniji naizgled bila okončana.
Ogroman uspeh prvog filma brzo je doveo do mnogo slabijeg nastavka "28 nedelja kasnije". Zanimljivo, vrhunsku uvodnu scenu režirao je Deni Bojl te 2007. godine, još uvek zauzet na projektu "Sunce". Ono što je potom isporučio "glavni" režiser Huan Karlos Fresnadiljo nije tog nivoa, ni blizu. Zarad kontinuiteta, razmišljalo se o trećem delu "28 meseci kasnije", ali meseci su se pretvorili u godine, projekat nije ostvaren i sada je pred gledaocima "28 godina kasnije", ponovo sa Bojlom kao režiserom i slavnim Aleksom Garlandom kao scenaristom, čovekom koji je osmislio i prvi film. Zabrinjava to što... ahm... drugi deo trećeg dela, taj "Hram kostiju" režira Nija Dakosta, koja se nije baš proslavila sa rimejkom "Slatkišara" i "Kapetanom Marvelom 2".
Nije loš "28 godina kasnije", da se odmah razumemo. Ali nije baš ni za skakanje do neba od sreće jer se konačno pojavio neki baš odličan nastavak. Kao ljubitelj žanrovskog filma, pa i horora i fantastike, trebalo bi da sam među poslednjima koji se žali na potrebu "potiskivanja neverice", ali neke stvari škripe u samoj postavci. Najpre, negira se kraj "28 nedelja kasnije", tj. činjenica da se virus proširio van britanskog ostrva na kontinentalnu Evropu. Ovaj film to lakonski odbaci uvodnim telopom, kratkom rečenicom da je to nekako sanirano (šta, bacili su atomsku bombu na Pariz?) i da je Britanija i dalje u karantinu. Ne verujem da bi preživeli bili tek tako ostavljeni i da sve te patrole koje Evropljani obavljaju ne bi na neki način pomogle. Ali ajde, Garland je uvek bio čovek koji je voleo da žrtvuje nešto uverljivosti zarad jedinstvenog sveta koji kreira, te imamo sada formiran svet koji je stao 2002. godine, sa ljudima koji su se prilagodili životu sa besnima, ali i te besne koji evoluiraju u neobičnim smerovima. Film je snimljen mobilnim telefonom (!) i ima mutnu sliku za današnje pojmove, što nisam siguran koliko doprinosi opštem utisku, ali takva je umetnička vizija i tako to. "28 godina" isporučuje dovoljno akcije i uzbuđenja, ali i pregršt situacija koji su za češanje po glavi. Jeste doprineo franšizi, pokreće teme o kojima se može raspravljati, dakle, nije budalaština snimljena samo da donese novac. Ako jeste razočarenje, onda je to zbog previsokih i nerealnih očekivanja, što za dvojac Bojl-Garland nije neka novina, ako ćemo realno.
