Sve brojnije platforme i povratak piraterije: Nikola Popević o potezu Netliksa koji je sve promenio
Verovatno ste primetili da je sve više onoga što se može nazvati "nematerijalnom imovinom", a mi je kao korisnici posedujemo samo putem pretplate. Noviji "Majkrosoft ofis", recimo. Neophodni antivirus programi nude svoje unapređene i najfunkcionalnije verzije putem pretplate. Da, postoje tzv. besplatne alternative, zamenski programi koji kako-tako završavaju posao, ali dosađuju sa reklamama i nisu tako dobri. Programi su jedno vreme mogli da se kupe na fizičkim nosačima, poput kaseta ili flopi i kompakt diskova, ali često nisu nudili jednostavna ažuriranja. Danas, čini se, sve ide ka tome da se i umetnošću i zabavi pristupa putem pretplata, što je do pre koju godinu bilo nezamislivo, ako se izuzmu članstva u video i CD klubovima. Filmove i muziku više ne posedujemo na kasetama, pločama i diskovima, sada su tu preko specijalizovanih aplikacija, a plaćamo samo pristup i ništa opipljivo nije u našem vlasništvu.
Nije da se ne mogu povući paralele sa spomenutim video i CD klubovima iz prošlosti, gde smo plaćali članarinu za pristup velikoj kolekciji različitih medija. Ali osim piratskih kopija koje su sačinjavale ponudu pre nego što su sprovedeni međunarodni zakoni o autorskim pravima, bilo je moguće kupiti i originalne nosače, posedovati muzičko ili filmsko delo. Piraterija u Srbiji nikad nije zamrla i ona opstaje zbog više faktora, ali su poslednjih godina prihvaćene i platforme za gledanje filmova i serija ili slušanja muzike, poput Netfliksa, Spotifaja ili Dizera. I mnogo ljudi se odlučuje na to da plaća pretplatu i ima lako dostupno ono što želi da sluša ili gleda. Međutim, kolika je dostupnost zaista? I realno gledano, pretplatnik tu ništa ne poseduje. Plaćanjem članarine stiče mogućnost da pogleda ili presluša nešto iz ponude. Zapravo ne poseduje ništa.
Dostupnost je upitna. Sa muzikom je drugačije, ali neka se svako ko ima plaćeni Netfliks, Epl ili HBO zapita koliko odluke donosi na osnovu ponude, a ne onoga što bi možda zaista želeo da gleda? Drugim rečima, padne vam na pamet film koji se gledali na nekoj televiziji pre nekoliko godina i poželite da ga pogledate ponovo. Postoji li on na nekoj od vama dostupnih platformi? Velika je mogućnost da ne postoji i onda vam ostaje nekoliko opcija - prva, najpasivnija, jeste da odustanete i pogledate nešto drugo, recimo slično, što postoji u ponudi. Druga jeste da se upustite u potragu za platformom na kojoj se taj film nalazi, utvrdite da li ona ima ponudu za Srbiju, jer sve i da na njoj željeni film postoji, ponude se razlikuju od države od države, u zavisnosti od rešenih autorskih prava. Ovo je već poduhvat koji traži i znanje i vreme i, na kraju krajeva, novac ukoliko poželite da produžite pretplatu nakon probnog perioda. Treća opcija je stari lokalni sport "nalaženja filma na netu", to jest - piraterije. I tako, za znatan procenat ljudi koji aktivno gledaju filmove i znaju šta žele piraterija je lakša varijanta od one legalne.
Netfliks je modernizovao model video-kluba, licencirao je ogroman broj filmova i serija i neko vreme držao skoro pa monopol. Onda su veliki studiji počeli da otvaraju svoje platforme da bi na njima nudili svoj katalog. Ekskluzivno, da bi pretplatnike privukli i zadržali, što je kao posledicu otežalo licenciranje. Netfliks je odavno počeo da ulaže u svoju produkciju, jer je broj licenciranih naslova počeo da opada i sada imamo situaciju da je platformi mnogo, da gledaoci moraju istraživati šta se na njima nalazi, da je preskupo imati pretplatu na sve, a i besmisleno zbog enormnog broja filmova i serija, nemogućih da budu pogledani za jedan ljudski život. I nije čudo što je piraterija ponovo u porastu - na nekim većim tržištima ona jeste rizik, ali i validna opcija. Teško je dokučiti kako će kompanije reagovati na to kada na tržištu već vlada zasićenje, cene pretplata skaču, a ponuda i podrška su sve lošije. Svedoci smo promena čiji je ishod nemoguće prognozirati.
