"Gluma je prilika da budeš neko drugi": Novo lice i veliki talenat Stefan Starčević o poslu i izazovima

Mladog glumca Stefana Starčevića dobro poznaje pozorišna publika. Stipendista fonda "Marko Živić" član je Beogradskog dramskog pozorišta, gde igra u predstavama "Više od igre", "Čarli Čaplin - Svetla velegrada", "Budućnost" i "Prozor". Sada se s njim družimo na Superstar kanalu svakog radnog dana u serija "Samonikli". Za TV Ekran Stefan otkriva kako se zaljubio u glumu i evocira uspomene na odrastanje u Rumi.

Koliko je ova priča bliska vašoj generaciji?

- Postoji izvesna distanca, minimalna, ali postoji. Moja generacija je jedna od poslednjih, ako ne i poslednja, koja je odrasla bez pametnog telefona. Računar sam dobio relativno kasno, telefon sam imao samo za pozive i poruke i samim tim nije bio redovna pojava u našim životima, a društvene mreže su bile inovacija i nešto što tek počinje da uzima maha.

Da li su "Samonikli" prvi TV format koji realistično prikazuje mlade danas u Srbiji?

- Serija je sigurno prva koja se bavi mladima danas. Mislim da se mnogima ne sviđa taj susret s realnošću. Mnogi su šokirani. Vreme je da svi prihvatimo da smo to mi danas i da počnemo da živimo s tim. Starije generacije su iznenađene onim što vide i mnoge od tih stvari ne prihvataju, ne razumevajući na koji način su društvene mreže uključene u naše živote, kako utiču na naš privatni život.

Šta ste naučili kao glumac snimajući ovim tempom?

- Potrebno je mnogo koncentracije i strpljenja. Naučio sam kako da čuvam energiju i razdvojim važno od nevažnog. Mnogo je bitno ko ti je partner u sceni. Poverenje prema partneru je ključno. Takav je bio moj rad s koleginicom Nelom Mihailović. Veliki profesionalac, ogromno iskustvo, a o talentu ne moram da govorim. Puno toga sam od nje naučio i pokupio. Imali smo sjajnu komunikaciju i saradnju. Govorila mi je o mnogim stvarima koje se tiču seta, ali i scene. Šta je previše, šta premalo. Pokušavao sam da te savete primenjujem u letu tokom snimanja.

Prve korake na TV napravili ste u "Zlatnom dečku". Kako danas gledate na to snimanje i tu ulogu?

- Ta uloga se desila početkom moje četvrte godine akademije. Bilo je to zabavno iskustvo, pogotovo što sam voleo fudbal kao dete. Moram priznati da nisam baš bio previše talentovan, ali dovoljno sam znao da bih izveo penal za potrebe serije. Generalno je bilo vrlo prijatno na tom snimanju, ekipa je bila super, kao i reditelj Ognjen Janković, s kojim sam imao divnu saradnju. Sve je to doprinelo da se opustim u tim prvim snimajućim danima.

Kako ste se zaljubili u glumu?

- Odmalena me je fascinirala mogućnost da budem neko drugi. Analizirao sam ponašanje različitih ljudi, bilo mi je to vrlo uzbudljivo. Imao sam srećuda me je majka vodila na sve moguće premijere koje su se tih godina dešavale. Nijednu seriju ili film nisam propuštao. Gledao sam sve. U kući su se stalno gledale emisije u kojima su gostovali glumci. Znao sam dosta o njima, čak i neke banalne informacije. Eto, mogao bih da kažem da je majka najzaslužnija. Bila je vrlo uporna. I danas prati sve što radim. Zna svakog reditelja s kojim radim, na kojim projektima je radio pre toga, kad mi se koja predstava igra, podele u kojima igram i s kojim kolegama volim da radim. Eto, tako sam se nekako zaljubio u čitav taj svet.

Ko su vam bili prvi uzori, uz koje filmove i serije ste odrasli?

- Bez puno razmišljanja, odrastao sam uz "Crnog Gruju". Serija je izašla kad sam imao šest ili sedam godina. Bio sam fasciniran gledajući tu seriju. Svetovi koje ta serija donosi i na koje načine. Muzika, gluma, scenografija, priča, odnosi... Sve je bilo za mene u tom periodu neverovatno. Špica te serije je za mene najbolja špica koja je ikad napravljena. Mogao sam nakon epizode da gledam još pet minuta u televizor procesuirajući šta sam sve video. Cela podela te serije mi je bila uzor.

Sreo sam se na snimanju "Samoniklih" s Borisom Milivojevićem i malo smo popričali o seriji i čitavom procesu. Bilo mi je to kao ostvarenje dečačkog sna. Mnogo sam voleo i "Rode"... Žika Todorović kao Dule Pacov, šta taj čovek radi! Verovatno najbolja uloga negativca koju sam gledao. Ne poznajem osobu koja ne voli Duleta, a toliko odvratne stvari radi. Ne mogu da ne pomenem Nebojšu Glogovca, ali verovatno nam je on svima najbolji. Ako govorimo o stranim produkcijama, verovatno Hoakin Finiks. Fantastičan je. Uvek igra nešto drugačije, imaš utisak da smo videli sve, a on opet ponudi nešto novo. 

Kako ste razmišljali kad ste počinjali da se bavite glumom, čemu ste stremili?

- Kad sam počinjao, mnogo više sam obraćao pažnju na druge, manje na sebe. Sada sam usmeren samo na svoj rad. Trudim se da uradim svoj posao što bolje. Ranije sam bio impulsivniji i brzopletiji. Ne mogu da kažem da sada nisam, ali kako sam zreliji, popravljam se. Uvek sam se trudio da radim onako kako sam učen na akademiji. Na šta se pristaje, a na šta ne. O kvalitetu rada ne sme da postoji kompromis. Moja posvećenost radu mora da bude uvek na istom nivou, bez obzira na to kojom se temom bavi, da li mi je inspirativna, da li se tiče mene lično...

Možete li da se setite nekih slika iz rodne Rume i vašeg odrastanja?

- Imam dosta lepih uspomena. Imao sam predivno detinjstvo. Pamtim igralište na kojem smo se mi kao deca okupljali i družili. Relativno rano sam krenuo u vrtić, mislim da je i to uticalo da steknem slobodu i neposrednost u komunikaciji, pa onda i na samu glumu. Čak imam dva drugara iz vrtića s kojima se i danas družim. Jedan mi je postao kum. Svakako mi je značajna uspomena iz detinjstva i tatin rodni kraj - izvor reke Dabar. Dosta vremena sam provodio tamo leti s dedom. Bilo je to jako lepo. Divan kraj. Verujem da je to snažno uticalo na moje osećanje identiteta. Bez tih slika i doživljaja sigurno ne bih bio onakav kakav sam danas. Osećaj slobode je tamo neverovatan. I dalje pamtim miris kuće u kojoj je deda živeo, njegove plave košulje, malu brvnaru u ćošku placa i drvenu ogradu. Idilično je to sve za mene bilo tada, kao na nekoj fotografiji. Valjda mi je zato ostalo duboko urezano u sećanju. Te slike me uvek podsete ko sam i odakle sam.

Zanimljivo, niste otišli na klasu kod vaše sugrađanke Jasne Đuričić, već kod Borisa Liješevića.

- Profesor Boris je primao klasu te godine kad sam ja izlazio na prijemni i sve je išlo svojim tokom, prirodno. Ogromno je bogatstvo ta akademija. Danas se i dalje držim principa koje sam naučio od profesora Liješevića. Trudim se da idem tim putem, nekad verovatno skrenem, ali uvek mi je to vodilja kroz karijeru. Zapitam se šta bi mi profesor rekao na neku odluku koju donosim, a onda šta klasa. I dalje imam najveću tremu kad imam premijeru na koju su mi se najavili klasići. Znam da će oni najbolje videti šta sam dobro uradio, a šta ne. Toliko sjajnih stvari se desi na akademiji. Upoznao sam mnogo neverovatnih ljudi. Klasa postane kao porodica, s nekima i dalje imam osećanje velike bliskosti. Oni su me videli u svim mojim izdanjima i u njih imam najviše poverenja. Znam da su me prihvatili onakvog kakav jesam.

Šta je za vas gluma?

- Prilika da iskažem sebe na kreativan način. U pozorištu može sve i to je nešto što me zabavlja. Prilika da budeš neko drugi, da braniš likove koje igraš, njihove odluke, želje, namere, postupke, to je stvarno jako uzbudljivo. Mnoga iskustva ti donosi. Prilika da utičeš na ljude na taj način je nešto što me je uvek zanimalo i interesovalo. Koliko samo puta smo se identifikovali s likovima koje smo gledali, čak prevazilazili neke traume, zapitali se o sebi ili društvu u kojem živimo.

Biografija:

• 1998. 22. maja rođen je Sremskoj Mitrovici
• 1997. upisao je glumu u Novom Sadu
• 2020. snimio je svoj prvi kadar u filmu "Zlatni dečko"
• 2023. dobio je ulogu Vidana u "Ubicama mog oca"
• 2025. čeka ga snimanje filma o bombardovanju Novog Sada

Bonus video: Mjuzikl Lu poklon glumaca