Kako je Supermen završio u Beogradu: Za sve je krivac Stevan Subić, a ovo je njegova životna priča

U bioskopima širom Srbije i sveta prikazuje se veliki letnji hit "Supermen" u režiji Džejmsa Gana, u kom je "čoveka od čelika" prvi put oživeo mladi američki glumac Dejvid Korensvet. Najpoznatiji superheroj na svetu završio je i na ulicama Beograda, ali u stripu, zahvaljujući Stevanu Subiću.

- U suštini, rad na stripu "Supermen" nije bio moj prvi rad na njemu. Radio sam na naslovnim stranama svih serija "Supermena" pre toga, DC ih ima tri. To je "Ekšn komiks", serijal koji se zove "Supermen". Imaju i "Batman Superman: World's Finest" u tri serije. A strip koji sam radio jeste moja priča koja je smeštena u knjizi koja prati zapravo film "Supermen" u smislu da ga uslovno rečeno najavljuje svetskoj publici.

Svaki heroj ima svoj "origin story". Vaš počinje na naftnoj platformi, što je iskreno mnogo teži početak od većine heroja. Kako ste uspevali da uskladite taj naporan posao i umetničko stvaranje?

- Zapravo, nisam čak ni imao izbora. To je neka prirodna sila koja ide iz osobe i ona te vuče u tim nekim tvojim tesnacima i burama na moru. To je neki vetar koji dolazi sa nekog mesta i jednostavno ti nestaješ tada. Samo guraš kroz sve te izazove i neprijatnosti. Sve to na gomili sada kada gledam, na čemu sam izrazito zahvalan kao na dobijeno iskustvo, na početku je bilo sve samo ne slatko i zanimljivo, već naprotiv, izazovno i praktično nepremostivo. Jer sam četiri godine radio na stripovima, učio da crtam iznova, imao jednu jako dugu pauzu pre povratka crtanju i istovremeno sam radio na svojim scenarijima i na svom stripu u smislu crteža, ali i na tome da to negde pokažem. A opet, u isto vreme sam radio na terenu smene dan-noć. Sve je to išlo u ritmu koji je bio vrlo zahtevan, ali je bio jako produktivan, jer se zna da nema prostora za gubljenje vremena.

Da li biste na osnovu toga i preporučili drugima da sačekaju pravi trenutak, da se prepuste umetnosti i da ne ostavljaju taj posao koji je donekle možda siguran?

- Ne bih rekao da treba da čeka bilo ko, već da treba da radi, ali, umesto da čeka, da ne odustaje. To je možda bolje formulisati na taj način. Neodustajanje znači da imaš nešto na horizontu što znaš da je tvoje i čeka te, ono tamo sija za tebe...
Ako je to stvarno tvoje, ako si stvarno na svom putu, on će se otvarati za tebe, a opet, s druge strane, ako malo negde zalutaš, dobijaš i korektive. Važno je samo ne odustati, i u tom smislu dobijaš i stimulans kada dođeš do tačke da si dosegao svoje koloseke. Taj nivo produktivnosti koji tada raste i znanje koje jako brzo počneš da spoznaješ i da usvajaš garancija je da si na pravom mestu. Poenta toga, osim da se ne odustaje, treba da se postane svestan da su izazovi ogromni i da zapravo nikad nisi potpuno siguran.

Kako je izgledao vaš radni dan, da li je to bilo osam sati provedenih na platformi, osam sati za stolom crtajući?

- Više od devet godina nisam crtao, niti imao išta sa vizuelnom umetnošću, ali sam pisao puno, radio na svojoj radio-emisiji, fanzinima, organizovao neke festivale. Kondicija mi nije bila zanemarena, ta neka stvaralačka. Međutim, nije bila usmerena na pravo mesto.

I te 2009. odlučio sam da počnem da crtam ponovo, i tada zapravo počinjem da učim o svemu što se tiče vizuelne umetnosti, o tome koja je linija, koji su alati, pa čak i o onim banalnostima koje su neminovne, ono, prvo slovo azbuke, koji papiri se koriste, dimenzije, dakle, ništa o tome ne znaš, a zapravo je jako bitno. To se razvijalo, možda mesec, dva, tri, pet, kada sam postao svestan da to ima stvarno dobru priču i da ima smisla da nastavim.

Kada je reč o naftnoj platformi, i tome kako sam počeo da crtam ponovo, ja sam već imao osam-devet godina staža na terenu i četiri godine sam radio uporedo i jedno i drugo, i to na način da svaki slobodan trenutak koji sam imao koristim da bih crtao ili da bih vizuelizovao svoje priče, što je značilo da zapravo nemam ritam rada, niti neke okvire koje koristim, već svaki trenutak koji se ukaže da je slobodan koristim da pišem i crtam. Radno vreme je bilo - nedelju dana radim, nedelju dana se odmaram. Dakle, dve nedelje mesečno sam imao vremena da podelim na svoju privatnost i na umetnost, a od toga sam četiri-pet dana radio superintenzivno, po 12, 13, 14, 15 sati. I to je tako trajalo četiri godine.

A u kojoj meri i da li uopšte koristite i digitalno crtanje, to jest digitalne tehnike?

- I dalje radim i tradicionalno jer smatram da je zanatski najvažnije zapravo ostati u papiru, on tom svojom nekom nepredvidivošću i posebnom teksturom stimuliše autora i autorku da uči o sebi na prvom mestu, da razvija sopstveni stil. Korišćenje tehnologije uljuljkava osobu i čini je da o sebi misli kako zna mnogo više nego što stvarno zna. Ima dosta razloga zašto je tako. Ne samo zbog toga što postoji čuveni "undo" na na tabletu, ili kako već, već i što postoje određeni plaginovi, postoje braševi koji simuliraju neke stvari. Dakle, nešto što na papiru ne biste izveli, vi lako postižete digitalno. A to znanje koje se radi na papiru ne dolazi baš niotkuda, ono se stiče i ima svoju težinu i razloge i koren.

Iza vas su izdanja za velike svetske izdavače, a sada su pred čitaocima i novi naslovi koje donose "Makondo" i "Čarobna knjiga". Koliko vam je značajno što ova izdanja stižu i pred domaću publiku?

- Strip u Srbiji nije nastao sa mnom, niti je nastao malo pre mene. On je nastao pre više od 120-130 godina. I to je doneo Jovan Jovanović Zmaj, kao utemeljivač stripa u Srbiji, uz Uroša Predića - nešto što je drevna prošlost srpske umetnosti, ali, nažalost, zanemarena. I to je ono što bih ja hteo, kao neko ko se bavi ovom umetnošću, da probam da vratim reputaciju koju je on imao između ratova.

Radili ste za izdavačke kuće "DC komiks", "Serđo Boneli editore" i druge. Kako su te saradnje započele?

- Saradnja sa DC počela je onako izdaleka. Nije počela odmah nešto na velika vrata, već sam dobio ponudu od jednog kolege da uradimo "pitch" za DC o Lobou. Meni se lik Loboa onako inicijalno dopada, njegov fore i ne baš toliko, ali vizuelno mi je on bio vrlo impresivan i smatrao sam da stvarno može da se radi na redizajniranju ili na osavremenjivanju lika jako puno. I pristao sam, uradili smo taj "pitch", on, nažalost, nije prošao. Dakle, ideja priče nije bila nešto što je trebalo DC-ju tada, i ispostavilo se da im se crtež jako dopao. I to je to. Priča je stala. Nastavljam da radim svoje stvari. I možda godinu i po dana kasnije kontaktira DC sa mnom s pitanjem da li sam slobodan, ne govoreći mi zbog čega. Rekao sam da jesam. Za DC to je jedna od tri stvari u ovoj umetnosti za koju je odgovor uvek da. Prva je bila Konan. Odmah sam odgovorio da! Nakon nekoliko dana dobijam info da treba da potpišem prvi NDI, potpisujem ga, kao i tonu drugih proceduralnih stvari, i nakon toga dobijam informaciju da je u pitanju Betmen. I dalje ne znam šta tačno radim. Shvatam da moram da povedem računa jer informacije postaju sve ozbiljnije i da ulazim u nešto što je mnogo veće od mene. Nakon trećeg NDI, napokon saznajem da je u pitanju Betmen, kao i film, a poslednji NDI mi otkriva da je u pitanju Pol Dejno i da već sutra treba da obavimo sastanak preko Zuma. Sve se dešava jako brzo. Na tako nešto se čovek ne može pripremiti.