Neobična knjiga posvećena najmlađima: Maja Vekerle donosi bisere dečjeg filozofiranja na razne društvene teme
U knjižarskim izlozima pojavila se neobična knjiga, nastala ne iz ambicije da se stvara literatura, već iz potrebe da se olakša sopstveni emocionalni prtljag. Pod naslovom "Dobro je da ne može biti bolje", Maja Vekerle objavila je preplet proznih, poetskih i dramskih zapisa o rađanju, odrastanju, ljubavi i borbi da se deca postave na zdrave noge u vremenu koje je - kako je rekao jedan Šekspirov junak - "iskočilo iz zgloba".
Maja Vekerle rođena je 1983. u Beogradu. Po struci je master komunikologije, a zaposlena je u marketingu Narodnog pozorišta. Ovo je njena prva knjiga. Knjiga ima dva narativna toka. U jednom ona prezentuje oporu i do bola iskrenu ispovest o borbi čiji ishod nije uvek izvestan; time se čitaocu otvara ulaz u svet o kome ne znamo dovoljno. Terapijski diskurs, kako se vidi, nije uvek u sukobu s poezijom. Slojevito i dubinsko ispovedanje ne nudi crno-belu sliku, već je nijansirano raznim bojama. Autorkina priča se u završnim stihovima ipak uliva u optimistički tok, preseljen i u naslov: "Dobro je da ne može biti bolje!".
U drugom toku autorka donosi bisere dečjeg filozofiranja na razne aktuelne društvene teme, kroz usta svoje dvoje dece, ali i generacije njihovih vršnjaka. Ima u tim zapisima podosta referenci na noviju istoriju, našu i svetsku. Dečja promišljanja nekad su nevina i duhovita, a nekad pobuđuju na ozbiljne zaključke. Na primer, na pitanje šta je to raspuštenica, dečak odgovara: "To je učiteljica koju srećemo za vreme raspusta." Na drugom mestu, na pitanje šta je zapamtio iz lekcije o kralju Milutinu, đak priznaje da je to najpre podatak da se pet puta ženio... Kad je reč o istorijskim temama, na ozbiljno razmišljanje navodi đačka ispovest o tome da ne zna tačno šta je nastavnik istorije želeo da kaže (u osnovnoj školi!) napomenom da reč "istorija" nije slučajno ženskog roda.
Mnogi dečji odgovori u ovoj knjizi (izdavač je "Čigoja") nalik su na nekadašnje bisere iz knjige "Olovka piše srcem". S tom razlikom što su ovde precizno imenovani dečaci i devojčice koji su te bisere prvi izgovorili i što je više referenci na aktuelna društvena zbivanja.
Knjiga Maje Vekerle ne hrani se drugim knjigama niti imaginacijom, već je ispunjena sopstvenim, skupo plaćenim iskustvom. Zato, prema rečima recenzenta Milivoja Pavlovića, vredi dvostruko: kao dokument o ambijentu u kome se složena društvena zbilja sagledava iz novih dečjih uglova, i kao književno oblikovana ispovest o poimanju života kao unutrašnjeg zadatka. Delo je prošarano dobro izabranim stihovima o odrastanju iz pera Miroslava Antića i Ljubivoja Ršumovića. Ova knjiga bi se, svakako, dopala i Dušku Radoviću, posebno onim svojim delovima koji pokazuju od kakvog čvrstog materijala je napravljena majka. "Storučica majka", kako je pre pola veka za svoju roditeljku napisao pesnik Branko V. Radičević.
