Sećate li se svog omiljenog filma? Originalna verzija "Terminatora 2" se još i može naći, ali, recimo, prva trilogija "Zvezdanih ratova" samo kod pirata
Pre četiri godine, u jeku kontroverzne "vouk" pomame, odjeknula je vest da neki Diznijevi crtaći više nisu po meri "moderne publike" i "novog doba", te su na platformama skrajnuti i opterećeni upozoravajućim telopima kako se u njima nalaze ideje iz prošlih vremena koje sada mogu uznemiriti... ne znam već koga, ali tako piše. Sećam se da se i kod nas naveliko pisalo i diskutovalo o tome, ali, eto, svako čudo za tri dana, pa se danas više ne priča da li je Pepe Tvor loš primer za decu i omladinu. Zapadnim svetom sada duvaju neki novi vetrovi, "vouk" bezumlja menjaju neka nova, a videćemo da li je ovo novo stanje zaista bolje.
Vinston Smit, glavni junak najpoznatijeg distopijskog romana, "1984" Džordža Orvela, radi u Ministarstvu istine, državnoj ustanovi čiji je glavni cilj neprekidno prepravljanje istorije i prošlosti. "Ko kontroliše prošlost, kontroliše sadašnjost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše budućnost" jedan je ključnih partijskih slogana. Vinston je svestan toga šta radi. Njegov posao sastoji se u prepravljanju tekstova iz novina i knjiga koje se redovno preštampavaju, a stare se uništavaju. Na taj način je istina vladajuće ideologije naizgled večna i neupitna.
Dobro je što još nismo (skroz) u takvoj situaciji, ali u digitalnom dobu u kome živimo javlja se jedan sličan fenomen, manje represivan i opasan, ali svakako neobičan, kontroverzan i čoveku se može dogoditi da preispita pouzdanost svog sećanja. Nije reč o "efektu Mendela", kolektivnom lažnom sećanju, već nesaglasju onoga što gledalac starijih filmova vidi na ekranu i pamti. Već dugo postoji trend da se više ne prave kućne kolekcije filmova. S razvojem striming platformi, gledalac filmovima može u svakom trenutku pristupiti putem njih, ako mu radi internet, naravno. Ali, da li je taj film dobro poznatog naslova koji gledamo danas zaista onaj koji smo gledali pre nekoliko decenija? Ne mislim na restaurirane filmove u visokoj rezoluciji i s potpuno očišćenom slikom i zvukom. Mislim na nešto drugačije verzije, filmove koji se ne završavaju isto, ublažene, korigovane. I nema telopa kao iz pričice iz prvog pasusa ovog teksta koji će se pozivati na prevaziđene ideje, danas nekima uvredljive. Neki filmovi naprosto nisu isti.
Kako se završava "Terminator 2", jedan od najpopularnijih filmova ikad? Švarcija spuštaju u rastopljeni metal dok se on oprašta uzdignutim palcem. Međutim, ima i posle - kadar koji je referenca na kraj prvog dela, gde Sara Konor preko snimka puta priča o tome kako budućnost nije definisana i da će možda čovečanstvo naučiti da ceni život, ako je to mogla jedna mašina stvorena da ubija. Proširena verzija filma ima čitavu dodatu scenu, sa ostarelom Sarom, koja priča nešto slično i gleda kako se Džon Konor, umesto da se bori za opstanak ljudske vrste, igra sa svojom ćerkom. To je čak u nesaglasju s trećim filmom, ali koga briga. Originalna verzija "Terminatora 2" se još i može naći, ali, recimo, prva trilogija "Zvezdanih ratova", ona kakvu smo davno gledali u bioskopima, postoji samo u piratskim i nezvaničnim varijantama. Ulogu Vinstona Smita odradio je sam autor Džordž Lukas tako što je 1997. godine počeo s "popravljanjem" starih filmova tako što su neke scene dodate, a mnoge "obogaćene" često besmislenim pozadinskim detaljima. "Nova nada", film iz 1977, jeste bio mnogo manjeg budžeta nego što je bila snaga mašte autora. Ali kao takav imao je svog šarma. Naknadno dodate živuljke i detalji ne doprinose ničemu, čak je i povremeni tupavi humor odbojan. A prosečnom gledaocu nije ponuđeno da vidi išta osim tih izmenjenih. Nekoliko generacija poklonika ili ne zna kako je prva trilogija izgledala, ili ako zna, morala je da se potrudi da to nađe. U "1984" niko ne nije usuđivao da proveri prekrojenu prošlost, a u digitalnom dobu je sve manje mesta da joj čovek pristupi. Originala naprosto - nigde nema.
