Novo lice Kurir televizije Milica Janković: Sebe sam videla kao novinarku još dok sam kao mala gledala "Nindža kornjače" i Ejpril O'Nil

Novo lice Kurir televizije i pojačanje emisije "Puls Srbije" odnedavno je Milica Janković. Ova šarmantna voditeljka prve korake napravila je u rodnom Šapcu i ove godine obeležava 20 godina karijere. U intervjuu za TV Ekran govori o svojim počecima, odluci da promeni posao i ko je ona kad se ugase kamere.

- Do sada sam uvek imala stav da je svako krojač svoje sudbine, ali me je ovaj splet okolnosti demantovao. Delom mogu da zahvalim sudbini, jer sam baš u trenutku kad se na Kurir televiziji otvorila ova pozicija, davala otkaz na prethodnom poslu. Svega nekoliko sati nakon što sam bivšem poslodavcu zahvalila na saradnji, shvatila sam da mi život donosi novu šansu, nešto bolje i izazovnije. Po prirodi sam takva da stvari rešavam impulsivno, slušam instinkt. Od prvog razgovora znala sam da to želim i da ću uspeti, a potvrda mog osećaja je usledila dok sam bila na odmoru, kad mi je javljeno da ću postati novi član Kurirove porodice, pa sam s dodatnim elanom punila baterije i spremna sam za nove radne pobede.

Jesu li vas lepo dočekale kolege?

- Veoma! Za novinare kažu da su sujetni, međutim, ovi ljudi demantuju tu teoriju. Neke sam poznavala odranije, ali ne postoji razlika, svi su pružili ruku podrške. Bila sam pripremljena na to da dolazim u najbolju redakciju, tako su mi "Puls Srbije" predstavili oni koji poznaju prilike i bili su u pravu. Naravno, ništa lošiji utisak nisu ostavili ni drugi ljudi koje sam dosad imala priliku da upoznam.

Da li je bila teška odluka da promenite sredinu?

-. Svakako odluka nije došla preko noći, ali uvek ona jedna kap prelije čašu. Čovek se uvek lako navikne na bolje, pa ta odluka uopšte nije teško pala.

Kako ste zavoleli novinarstvo?

- Možda će da zvuči smešno, ali ja sam sebe videla kao novinarku još dok sam kao mala gledala "Nindža kornjače". Roditelji su me vodili i na jednu predstavu, gde sam sasvim slučajno bila u žutim pantalonicama, poput Ejpril O'Nil. Fotografija s tog događaja je, čini se, predodredila moj životni put. Danas je ostala šala i lepa uspomena da se prepričava. Istina je da sam od prvih školskih dana pokazivala interesovanje ka pisanju i tu tu ljubav sam negovala, ja sam ona koja je celom komšiluku pisala sastave, pa i starijim đacima. Istinski verujem da se novinari rađaju. Novinarstvo se ne voli - novinarstvo se živi.

Počeli ste da se bavite novinarstvom u Šapcu, još u srednjoj školi. Da li ste imali neke uzore i od koga ste krali zanat?

- Paralelno sa školom počela sam da radim honorarno. U toj zgradi je bila RTV Šabac, dopisništvo javnog servisa i novine Glas Podrinja. Ja sam od svakog pomalo kupila informacije. Ne samo od novinara nego i od snimatelja. Zauvek ću pamtiti prvu najavu i mikrofon kojim me snimatelj vaspitno-očinski ćušnuo po glavi i rekao: "Kako to držiš mikrofon, nisi pevačica". Pamtim i one koji su imali jasan stav da nisu tu da obučavaju klinke. I od njih sam naučila. U to vreme mi je glas mutirao - napišem tekst, ali of neko drugi pročita da ne zvuči detinjasto. Kakva je to uvreda bila... Ali su mi koleginice iz dopisništva RTS dale savete koje pamtim i primenjujem. Mnogo je anegdota stalo u ovih 20 godina u svetu novinarstva, ali posebne uzore nisam imala. Čovek se usavršava svaki dan, ja i dalje učim.

Radili ste nekad Jutarnji program, sada "Puls". Da li vam je sad lakše? Možete li da kažete da ste dolaskom na Kurir televiziju dobili savršeno radno mesto (vreme)?

- Odgovor je suvišan, ako uzmemo u obzir da živim u Šapcu i da sam za potrebe Jutarnjeg programa, koji je počinjao u pola pet ujutru, ustajala u pola dva. I retko se dešavalo da dođem kući pre šest-sedam uveče. Evo sad stvarno ne znam kako mi je to polazilo za rukom. Imalo je to svojih prednosti, jer u to vreme nema gužve na putu. To je s one lične strane. No, i s profesionalnog aspekta, ovo je promena koja prija, televizija Kurir je televizija po svetskim standardima. Nadam se da ovo nije početna euforija, ali za sada mi je potaman, ne samo radno vreme.

Kako izgleda jedan vaš radni dan pre nego što se uključe kamere i nakon što se ugase?

- Da ste me pitali to pre mesec dana, rekla bih vam da u poslednjih godinu dana nisam imala život kad se kamere ugase. Sad se prilagođavam na novo radno vreme i uslove života. Na prvom mestu, ja sam majka dva tinejdžera i trudim se da provedem što više kvalitetnog vremena s porodicom. U mojoj kući je često kao na autobuskoj stanici, stalno je neko tu. Uživam u tome da ugostim ljude, u takvoj porodici sam i odrasla, pa me uglavnom kući dočeka neko društvo. A pre posla? Stignem taman da popijem kafu, pročitam vesti, informišem se. Onih sat vremena puta do posla su mi najdraži - pustim muziku i ta žurka je samo moja.

Koje teme vas najviše interesuju? Gde plivate kao riba u vodi?

- Mislim da nema teme koja mi je strana. Za svaku se posebno pripremim, pa se upoznam i sa onim što mi je manje poznato. Ne postoji oblast u koju nisam profesionalno zavirila. Ali lično volim tople ljudske priče, ispovesti, društvene teme, naročito one vedre, muško-ženske odnose, roditeljstvo, tradiciju i turizam - to su one priče na koje bih volela da sam samoj sebi sagovornik.

Maštate li o autorskoj emisiji?

- Sedam godina sam radila na autorskom projektu, tako da sam to ostvarila. Ta emisija je bila lični pečat mog kolege snimatelja Aleksandra Pavlovića i mene, i na to sam veoma ponosna, ali ne bežim od mogućnosti da jednog dana ponovo imam autorsku emisiju. Trenutno ne razmišljam o tome, ali volela bih da kroz rad predstavim život i probleme običnog čoveka, tako da gost sigurno ne bi bio neko poznat. A ako bih među poznatima birala gosta za intervju, to bi bio, u ovom trenutku, Nikola Jokić. Njegova pojava, ravnodušnost koju ispoljava u momentima kada parket i tribine gore, meni je fenomenalna i recimo da bih volela da ispitam kakva emocija se krije iza te ravnodušnosti. Imala bih nekoliko pitanja i za Bila Klintona, na primer.