Popević o filmu "Idi i gledaj": Ratne strahote i strah od zla nacizma
Dok se specijalna vojna operacija u Ukrajini razvija u "proksi" svetski rat, korisno je prisetiti se jednog, a tu je filmska kritika jednoglasna, od najboljih ratnih filmova ikada snimljenih - sovjetskog "Idi i gledaj". S naglaskom na to kako ratne strahote utiču na psihu i telo jednog dečaka, ovaj film je jednako težak i fascinantan za gledanje. Oslikava i kolektivnu traumu stanovništva postsovjetskog prostora, a tragovi toga postoje i u ovom tekućem ratu.
"Idi i gledaj" snimljen je 1985. godine, dakle, pred kraj postojanja SSSR. Prati ga i nekoliko legendi, ponajviše vezanih za odnos režisera Elema Klimova i tumača glavne uloge Alekseja Kravčenka. Kravčenko igra dečaka Fljoru u rodnoj Belorusiji 1943. godine, dok je ta tadašnja sovjetska republika bila pod nacističkom okupacijom. Okružen smrću, nemaštinom i razaranjima, Fljora odlučuje da se pridruži partizanima i potonje strahote na njega utiču i mentalno i fizički. Film je sniman hronološki i Fljorin fizički izgled drastično se menja - od običnog momčića pretvara se u izmučenu i izboranu senku nekadašnjeg sebe. Snimanje jeste bilo zahtevno, ali Kravčenkova promena izgleda najvećim delom nastala je veštom upotrebom šminke, koja je, kako je snimanje napredovalo, postepeno dodavana. Postoji legenda da je mladi glumac od napora zaista osedeo i to nije tačno, već se boja nanošena na kosu teško skidala, te je Kravčenko i posle snimanja još neko vreme bio "sed". Režiser Elem Klimov je čak primenio neobičan metod da ga poštedi trauma snimanja tako što je pre početka angažovao hipnotizera. Završivši ovo remek-delo, Klimov je prestao da snima filmove, rekavši u jednom intervjuu da je izgubio potrebu za daljim pričanjem priča.
Glavni zločin u filmu, spaljivanje sela i seljana u štali, zasnovan je na istinitim događajima u Belorusiji. Zločine je vršila jedinica "SS Dirlevanger", originalno zamišljena da bude sastavljena od lovokradica (zbog umeća korišćenja oružja) puštenih iz zatvora, ali je ubrzo popunjena i kriminalcima raznih fela. Te 1943. imali su zadatke da drže pozadinu nemačkoj vojsci i bore se protiv partizana, s tim da je jedinica postala zloglasna po nasumičnim brutalnim zločinima prema stanovništvu, dok se u borbama s vojskom pokazala kao potpuno neefikasna. Jedinicu su popunjavali i dobrovoljci, Rusi i Ukrajinci koji su želeli da se bore protiv Crvene armije.
"Idi i gledaj" je film koji uspešno kombinuje prikaze ratnih strahota i nadrealnih scena, paralelno prateći Fljorine ratne doživljaje i njegovo mentalno stanje. Izbeglice su izgubljena grupa potpuno neizvesne sudbine. Partizani su prikazani bez imalo glamura, kao ljudi koji su najverovatnije izgubili sve i koje rat nije očvrsnuo na filmski veličanstven način. Ovi borci očigledno ratuju sa samo jednim ciljem, a to je uništenje neprijatelja, i to sa svakim pravom. Neprijatelj, surovi nemački vojnici, potpomognuti izdajnicima koji su tu jer je to - eto - neka sila, takođe u sebi nema trunke filmskog glamura. "Idi i gledaj" postavlja ih tako da prema njima ne postoji trunka razumevanja i izmešta iz bilo kakve ideološke matrice. Postoje ratni filmovi u kojima gledalac uživa u kažnjavanju zlikovaca, ovde to dolazi prosto normalno, kada pripadnici desetkovane nemačke jedinice napadaju jedni druge, jedni bedno moleći za milost, drugi izvikujući prazne nacističke parole.
I onda dolazi ponekad kritikovani kraj, kada Fljora u besu puca u Hitlerovu sliku bačenu u blato. Dok puca u nju, pred gledaocima se nižu fotografije sve mlađeg Hitlera - ne samo iz vremena uspona nacizma nego sve do fotografije njega kao malog deteta. I u tu poslednju fotografiju Fljora ne može da puca, ne može da "ubije" dete. Pored očiglednog tumačenja, postoji jedno koje je poruka i iz npr. ruskog filma "Beli tigar", a to je da i pored sveg ratovanja zlo (u ovom slučaju nacizma), iz kojeg god razloga, ipak nastavlja da živi i dalje, a samim tim živi i strah od njega.
