Posle smrti majke kao porodica smo postali bliski! Reditelj Stefan Đorđević otkriva "Sećanja bližnjih bila su inspiracija za scenario"
Regionalna premijera novog domaćeg filma "Vetre, pričaj sa mnom", u režiji Stefana Đorđevića, biće u nedelju u okviru takmičarskog programa 31. Sarajevo film festivala, čije je generalni sponzor Uniqa osiguranje.
Karijera ovog autora je počela na tom mestu kao glumca sa ostvarenjem "Tilva Roš", a sada nam donosi veoma ličnu priču. Pratimo njega, koji se vraća kući kako bi s porodicom proslavio bakin rođendan, prvi put nakon smrti majke Nece. Vođen je željom da završi film o svojoj majci i da pomogne povređenom psu, a povratak kući postaje početak njegovog putovanja ka isceljenju. Za Kurir Stefan uoči premijere govori o svom rediteljskom debiju i kako je odlučio da radi jedan lični film.
Sarajevo film festival je, kako ste rekli, mesto na kojem je počela vaša filmska priča pre 15 godina. Imate li tremu pred premijeru novog filma "Vetre, pričaj sa mnom"? Koliko je za vas simbolično da se sada vraćate sa ovom pričom i koliko se u međuvremenu promenio vaš autorski glas?
- Pre petnaest godina bio sam na Sarajevskom filmskom festivalu kao jedan od aktera filma "Tilva Roš" i tada me je više zanimao skejtbording, o kojem je "Tilva Roš", nego svet filma. U međuvremenu prioriteti su se promenili i strast koju sam nekad imao prema skejtu sad gajim prema filmu. S obzirom na to da u filmu "Tilva Roš" svi portretišemo sami sebe, pomislio sam kako je prirodan sled okolnosti što je moj rediteljski debitantski film takođe inspirisan stvarnim likovima i njihovim pričama.
Pogledajte u galeriji fotografije iz filma "Vetre pričaj sa mnom":
U Sarajevu će film "Vetre, pričaj sa mnom" imati regionalnu premijeru i moja porodica, koja glumi u filmu, gledaće ga prvi put s publikom. Radujem se tom iskustvu i priželjkujem ga dugo, jer sam imao slično iskustvo 15 godina ranije i nikad ga nisam zaboravio.
Kako se rodila ideja za ovaj neobičan i vrlo ličan film?
- Film je nastao iz jednog intimnog razgovora koji sam imao s majkom Negricom, u kojem mi je pričala kako razgovara s vetrom. Taj razgovor i poslednje leto koje je Neca provela na Borskom jezeru postali su za mene prizor koji odslikava koliko je važno biti tu. Necina snaga da voli život je proistekla iz njenog odnosa sa sobom, sa drugima, ali najviše iz njenog odnosa s prirodom. I njena jedinstvenost je sve nas inspirisala.
Kasnije sam puno vremena proveo s porodicom i kako smo se kolektivno suočavali sa gubitkom, tako smo kao porodica postali bliži i brižniji. Njihova sećanja na mamu su inspirisala scenario, koji smo onda pretvarali u nove stvarne momente na snimanju.
Kad stvarate film koji uključuje stvarne članove porodice, kako izgleda proces režije? Da li se granica između stvarnog života i filmske fikcije tokom snimanja briše ili postaje jasnija?
- Na snimanju je glavni pristup bio da pustim porodicu da budu ono šta jesu, s obzirom na to da nisu glumci, i da portretišu sebe. Osećao sam da treba napraviti prostora za njih kako bi kamera uhvatila njihov duh. Sa druge strane imao sam jasno definisanu strukturu scenarija, koja je inspirisana intimnim porodičnim sećanjima na Necu i na snimanju je bilo potrebno rekonstruisati te situacije, ali kao da nastaju unutar života, a ne iz scenarija.
Ova dva pristupa ne idu u korak jedan s drugim - da su situacije spontane, ali opet da su dešavanja u funkcijama zamišljene filmske strukture. S obzirom na to da sam i ja jedan od likova u filmu, fizički je bilo vrlo komplikovano biti na dva mesta istovremeno, i ispred kamere i iza kamere. Ali kada ste okruženi ljudima kojima je podjednako stalo do nečega kao i vama, razumevanje nema granice. I da nije bilo porodice i ispred i iza kamere, ne bih uspeo da napravim ovaj film.
Šta biste želeli da publika ponese iz ovog filma? Koja je to poruka?
- Meni kao gledaocu nisu važne poruke i odgovori u filmu, već kako se osećam dok nešto gledam, slušam ili čitam. Važno mi je da li me autor navodi na razmišljanje, da li me provocira buđenjem mašte, da li me stavlja u neko stanje koje je neistraženo za mene i da li postavlja pitanja koja su od ljudske vrednosti.
Meni kao autoru važno je kako će se publika osećati dok gleda, sluša i priča s "Vetrom". Kao i kod pravog vetra, ne mogu da očekujem reakciju, ali tu sam da razgovaram s njim. A kad se desi interaktivnost, onda ona postane nešto najlepše šta može da nastane iz umetnosti. Tada zajedno razvijamo svest i kritičko mišljenje o stvarima, i tako oplemenjujemo jedni druge.
Bonus video: Boris Isaković na Sarajevo film festivalu