"Nisam se ustručavao da Drakulu preselim u Pariz" Lik Beson o filmu i karijeri koja traje pola veka

Proslavljeni reditelj i scenarista Lik Beson donosi novu verziju epske priču o nastanku legende, kada je knez Vlad, u krvi i suzama, postao Drakula. Film "Drakula: Večna ljubav" stigao je prošle nedelje u domaće bioskope u distribuciji "Blitz filma". Autor legendarnih ostvarenja kao što su "Peti element", "Leon: Profesionalac", "Nikita", "Veliko plavetnilo" i "Lusi" ekskluzivno za TV Ekran govori kako je došao na ideju da radi novi film i zašto je njegov pristup priči intimniji i romantičniji od ranijih verzija.

- Sve je počelo iz želje Kejleba (Lendrija Džounsa) i mene da ponovo radimo zajedno. Jednog dana, na snimanju "Dogmana", pitao sam ga šta bi voleo da radi posle tog filma. Razgovarali smo o velikim klasičnim likovima, posebno o likovima čudovišta, i obojicu nas je ponela ideja o Drakuli. Vratio sam se romanu i to je samo pojačalo moju želju da započnem ovaj projekat.
Knjiga je, u suštini, ljubavna priča, iako su ljudi tada bili fascinirani njenom fantastičnom i krvavom stranom. S vremenom, lik je postao mitsko čudovište. Za mene je, pre svega, to priča o čoveku koji može čekati 400 godina da ponovo vidi jedinu ženu koju voli, a koju mu je bog oduzeo. Od tog trenutka želeo sam da napišem scenario, ne nužno s namerom da ga režiram, ali što sam više radio na njemu, sve sam više bio siguran da želim da ga sam režiram.

Ko je za vas grof Drakula?

- Od samog početka grof Drakula ima posebnu harizmu: on je knez te oblasti i iako mlad ljudi ga prate u boj jer je pravi vođa. Hteo sam da pokažem da on zapravo ne voli rat - bori se u ime boga, ali bi radije ostao sa svojom ženom. U jednom trenutku izjavljuje: "Ovo će biti krvava bitka - da li bog to zaista želi?" Ne razume zašto mora da donosi toliko nasilja i smrti, ali to čini u božje ime. Kada se vrati iz rata, oseća se izdanim.

U romanu se pretvara u slepog miša, vukodlaka, zelenu izmaglicu, pacova... ali meni ti natprirodni elementi nisu činili lik zanimljivijim. Nisam želeo junaka sa "supermoćima" na američki način, već s nekoliko sposobnosti koje ostaju u domenu mogućeg. Tako, pošto ne može da putuje bilo gde, koristi miris parfema kako bi naveo mlade žene da same dođu do njega.
Podseća me pomalo na ekscentričnog novinskog magnata Vilijama Randolfa Hersta - i on je, kao i moj Drakula, esteta koji voli lepe stvari, svilene tkanine, prstenje i putovanja. Možete biti strastveni ljubavnik a da ne budete nužno mračni i sumorni. Moj Drakula se više oslanja na stranu "dendi estete" nego na mračnog Nosferatua - tama lika me je zanimala samo donekle.

Hteli ste da brani vrednosti koje ne zastarevaju?

- Želeo sam da se oslonim na osnovne principe koji su nas oblikovali kao ljude: ljubav, naravno, ali i one pomalo zaboravljene - poštovanje, prijateljstvo, deljenje, zajedničko dobro, istrajnost i pravda. Nismo savršeni, ali vredno je boriti se da budemo bolji. Kada sam ponovo čitao roman, iznenadila me je kontradikcija: glavni junak preživljava samo da bi pronašao svoju ženu, a u isto vreme živi s tri nimfe u svom zamku i, po dolasku u London, zavodi Mininu najbolju prijateljicu. Kako može biti toliko odan, čekati četiri veka, a istovremeno imati tri žene u kući? Bilo mi je važno da budem jasniji u prikazu njegovih osećanja.

Zašto ste ga preselili u Pariz?

- Roman ima problem u trenutku kada sveštenik kreće u potragu za Drakulom - morao bi brodom pa vozom da stigne do Engleske, što bi zakomplikovalo priču. Ako ga smestimo na kontinent, Drakula može krenuti na konju, a potera za njim vozom postaje mnogo logičnija. Englezi nemaju problem da "Jadnike" pretvore u mjuzikl - zašto bih se ja ustručavao da Drakulu preselim u Pariz (smeh)?

Posebno me je privukao datum 14. jul 1889. - stogodišnjica Revolucije, Pariz slavi, svi likovi se sreću u tom trenutku, što unosi neverovatnu energiju i dinamiku. U tom kontekstu, vampir može proći neprimećeno jer su policija i narod zauzeti drugim stvarima. Volim taj tempo koji raste, kao simfonija, do vrhunca: Mina je nestala, Drakula je tu, sveštenik ne zna gde da ga traži - prava filmska energija. A i kao što znaju svi koji prate moj rad, volim Pariz!

Vaša priča ima i dozu komedije.

- Iz dramaturških razloga, trebalo mi je da jedan lik objašnjava, a drugi da sluša, kako bi gledaoci razumeli šta se dešava. Ta interakcija stvara bliskost i humor. Priča nosi snažan emotivni naboj, pa sam želeo da je povremeno olakšam. Jedan od likova je lekar, potpuno zbunjen pojavom koja nema veze s naukom; drugi je sveštenik, neupadljiv, ali vodi celu igru. Lekara sam zamislio kao naivnog ptičara, a sveštenika kao lukavog terijera koji ne odustaje. Zanimljivo je da lekar, racionalan čovek, zove sveštenika u pomoć - u vremenu kada nauka dominira.

Glavnu ulogu tumači Kejleb Lendri Džouns, ali vam je on pomogao oko kastinga.

- Kejleb mi je preporučio Zoi Blu za Minu jer ju je čuo kako peva. Kasnije sam shvatio da je ona ćerka Rozane Arket, koju sam snimao u "Velikom plavetnilu", i da sam je video kao bebu od tri dana! Na probama sam je testirao do granica, iako nikada pre nije snimala film - bila je uplašena, ali to nije pokazivala. Radili smo naporno i detaljno, sve vežbali utroje s Kejlebom.
Za Mariju sam izabrao Matildu de Anđelis, koja me je osvojila glasom i pažnjom dok sam govorio o filmu. Znala je koliko je uloga zahtevna - mora da plače, da se smeje, vrišti, a glumi pored dvostrukog oskarovca. Još je istovremeno snimala film Marija Martonea "Fuori" u Kanu.

Kako ste našli ostali deo kasta?

- Gijom de Tonkede je majstor svog zanata, a za ulogu sveštenika odmah sam pomislio na Kristofa Volca. Nakon projekcije "Dogmana", rekao je "da" i pre nego što je pročitao scenario. Obojica su izuzetno precizni, uvek traže najbolje rešenje. Volc bi po nekoliko puta ponavljao scenu, istraživao različite nijanse, dajući mi u montaži obilje materijala.
Njihov jedini zajednički kadar je na kraju filma. Obojica su dali maksimum - pravi glumački duel u kom nema podmetanja, već plemenitog nadmetanja.

Ponovo sarađujete s nekim ljudima s početka vaše karijere?

- Radio sam sa umetnikom Patrisom Garsijom, koji je stvarao i za "Peti element" i "Artura i Minimoje". Sa scenografom Igom Tisandijeom sarađujem više od 20 godina. Za Drakulin zamak izabrao je zlatne i bakarne tonove, što me isprva iznenadilo, ali me je ubedio. Korina Bruan je dizajnirala 2.000 kostima - Drakula i njegova supruga u ljubičastom, Mina u svetloplavom, vampirica Marija u bordo tonovima. Sveštenik je dobio bavarsku tuniku iz 19. veka. Čak smo i njegov kovčeg za borbu protiv vampira izradili ručno, do najmanjeg detalja.

Ubedili ste kompozitora Denija Elfmana da radi s vama?

- Elfman mi je rekao da mu je san bio da "uradi Drakulu", iako je odbio tri slična projekta. Došao je na snimanje da oseti atmosferu, a kada je poslao temu za prvu scenu, naježio sam se - odmah je pogodio ton filma.