"Trenutak nestajanja", trenutak nastanka serijala: Nikola Popević o filmu koji obožava publika i kritika širom sveta
U bioskopima vrlo dobro prolazi film "Trenutak nestajanja". Pušten je u distribuciju u avgustu, mesecu od koga studiji ne očekuju mnogo, ali eto, film za koji je napisan originalni scenario i koji (još uvek) nije deo nikakvog serijala privukao je publiku. Uostalom, dečji i horor filmovi, ma koliko to neobično zvučalo, žanrovi su koji imaju najstabilniju publiku. S poplavom horora prilagođenih i mlađoj populaciji, ovaj žanr pokazuje se kao pouzdan izvor prihoda za filmske studije.
"Trenutak nestajanja" počinje naracijom o čudnom i jezivom događaju u jednom gradiću. U 2.17 uveče skoro sva deca iz jednog odeljenja ustala su iz kreveta i otrčala u nepoznatom pravcu. Sutradan se u školi iz tog odeljenja pojavio samo jedan dečak, Aleks, kao i njihova učiteljica. Stanovnici malog mesta, pošto deca nisu nađena, s vremenom se okreću protiv učiteljice, smatrajući je vešticom, dok ona pokušava da utopi svoju bol u alkoholu i istraži šta se zaista dogodilo.
Jedan od najjačih aduta "Trenutka nestajanja" je to što je priča ispričana nelinearno, tačnije sastavljena je iz šest priča iz vizure glavnih aktera. Tek kada se pogleda svih šest, skoro sve rupe i nedoumice budu popunjene i priča bude kompletirana. Zak Kreger, čovek koji je ovo režirao i napisao scenario, majstorski je odradio ovaj deo posla, varirajući i vremena koliko vraća priču unazad da bi je popunio. Kao i kod svih nesreća, ona za neke traje duže od ostalih. Ono što nedostaje kod ovakvog Kregerovog pristupa jeste individualni doživljaj svakog od protagonista. U brojnim analizama na internetu mogu se naći tek samo suptilni detalji koje protagonisti ne pamte ili ne doživljavaju isto, te u njihovim segmentima nisu identični. Mogu da razumem ovakav izbor jer veće razlike u doživljajima mogle bi zbuniti gledaoce, ali ipak sve ovo izgleda kao da je svaki od protagonista ujedno i pouzdani narator, što ne mora biti baš tako, pogotovo ako se uzme u obzir da su svi oni traumatizovani, a pritom izjedeni porocima, zavisnošću od pića i droge ili opsednutošću slučajem nestale dece.
Scene iz filma "Trenutak nestajanja"
Čak i mlada uvodna naratorka kaže da decu više niko nije video, iako na kraju ne ispadne tako. E sad... Iako sam već istakao da je reč o originalnom scenariju, a već smo svi dosadili i bogu i ljudima s pričom o tome kako je takvih neopravdano malo spram kojekakvih nastavaka i prednastavaka, ovaj film je savršen primer "semena" iz koga može izrasti čitava šuma upravo toga. Publika već postavlja pitanja i izvodi teorije u vezi za glavnom negativkom, tetkom Gledis. Dakle, prednastavak je već viđen, pogotovo kad se uzme u obzir koliko je "Trenutak nestajanja" zaradio. Takođe, ostavlja prostor i za nastavke, jer je sudbina većine likova neizvesna.
Zanimljivo je kako se povremeno pojave filmovi o kojima i publika i kritika ne štede reči hvale. Ovaj film je jedan od njih, iako obiluje dvoseklim mačevima, od pomenute otvorenosti za širenje priče do detalja koji se ne uklapaju baš u to kako stvarni svet funkcioniše, ali su štimovani tako da filmska priča lakše teče. Recimo, ponašanje policije - nisu učinili najosnovnije, poput utvrđivanja u kom smeru je otrčao taj nemali broj dece, njih sedamnaestoro. To mora da utvrdi jedan od protagonista, otac opsednut nestankom sina i tako se dublje upetljava u priču. A kuća malog Aleksa, jedinog koji nije nestao, izgleda toliko čudno i jezivo da je objašnjenje zašto je policija na to samo slegla ramenima potpuno besmislena. Ovo nisu problemi proistekli iz nemale količine humora i groteske u filmu, ovo je ipak nešto vezano za funkcionisanje stvarnog sveta i iako možemo uzeti u obzir da u tamošnjoj policiji rade budale, ipak je nestanak sedamnaestoro dece nešto što bi izazvalo opštu mobilizaciju službi. Bilo kako bilo, uz malo suspenzije neverice, "Trenutak nestajanja" jeste uzbudljiv i zabavan za gledanje. Nije mnogo strašan, da se razumemo. Ali ima ono neuhvatljivo "nešto" što prikuje gledaoca za sedište.
