Dok jezik živi, živi i narod: Održana završna svečanost 92. Vukovog sabora
Brojnim zvanicama dobrodošlicu u Vukov zavičaj,’’mesto gde se vekovima čuva reč, gde narod pamti i čuva svoje priče’’ poželela je Lukićeva i kazala da 92. Vukov sabor, svedoči da narod opstaje onoliko koliko razume i poštuje svoje reči, običaje i pesme’’. Kako je rekla Vuk je rođen u Tršiću 1787, skromnog porekla, ali sa misijom koju je razumeo malo koji čovek njegovog doba.
- Njegov ‘’Srpski rječnik’’ iz 1818. i zbirke narodnih pesama nisu samo knjige, to su glasovi sela, planina, gradova, glasovi naroda koji traži svoj identitet i svoj glas u svetu. Kako je Vuk zapisao ’’Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i poštujemo, njime govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod, može se među sobom razumeti i umno sjedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada’’. U tim rečima čuje se njegova neumorna vera da jezik čuva narod, da mu daje oblik i snagu. Loznica je grad koji nosi Vukovo nasleđe, čuva ga u školama, pesmama, manifestacijama. Dok podižemo zastavu Sabora, neka nas ova zemlja podseća da jezik i kultura nisu samo ono što posedujemo, oni su ono što nas drži uspravnima, što nas čini neuništivim. Jer narod koji zaboravi svoj jezik prestaje da postoji, a mi nećemo prestati – kazala je gradonačelnica.
Pešikan Ljuštanović je, pored ostalog, u besedi ukazala da ako se ozbiljno nanesemo nad bilo koji aspektom Vukovog rada shvatićemo da je Vukova misao danas živa, podsticajna, neiščitana i nesagledana do kraja i suštinski inovativna pa je možemo i moramo ponovo tumačiti.
- Sve što je Vuk uradio za srpsku kulturu i jezik svedoči o dramatičnom, dinamičnom razvoju živog i radoznalog duha koji se menja i sazreva u skladu sa novim saznanjima. I Vuku i njegovim oponentima srpska kultura i njeni poslanici danas ne duguju svrstavanje za i protiv, isključivo i jednoznačno biranje strane, praćeno dramatičnim odbacivanjem jednog ili drugog stanovišta, nego stalno premišljanje i korišćenje njihovih doprinosa – kazala je Pešikan Ljuštanović.
Kako je ocenila Vukovo sakupljanje i publikovanje usmenog pesništva, pripovedanje umotvorina, i negovanje jezika na kome su oni nastali, svakako jeste jedan od njegovih najznačajnijih doprinosa srpskoj, evropskoj pa i svetskoj baštini. ’’Vukove za života publikovane pesničke zbirke predstavljaju prvu, a čini mi se do danas nenadmašenu antologiju narodnog stvaralaštva’’, navela je ona.
- I Vuku i svojim potomcima dugujemo ozbiljno pregalačko, istraživačko suočavanje sa vlastitom tradicijom i pre svega negovanje i čuvanje onoga što se ne može kupiti, pa se zato ne bi smelo ni prodavati. Vode, zemlje, vazduha i naročito jezika, bez tog jezika koji nas nadrasta, koji nam prethodi koji će nas, ako bog da nadživeti, nema ni nas, ni čiste reči, ni misli vredne pamćenja. Kada Laza Kostić na parastosu Vuka Stefanovića Karadžića kaže ‘’Ko za svog veka ne posrnu hrom, pohramaće za njim vekovi’’ on ne govori o ljudskoj bezgrešnosti Vukovoj nego trudu uloženom u čuvanje jezika koji još je živ, u grudma nam je živ. Sebi i onima koji će posle nas doći svi zajedno dugujemo da se ne ostvari Lazina pesimistična zloslutnja ‘’Al kakve smo na zemlji sretice, oteće nam još i taj zavičaj.’’ Neće, ako bog da – zaključila je dr emerita besedu.
Na kraju saborovanja koje je ministar kulture Nikola Selaković otvorio 8. septembra, izveden je recital ’’Azbuka’’ i predstava-igrokaz ‘’Nebeski Vukov sabor’’ u režiji Rada Vukotića. Podsetimo, u dvorištu Vukove spomen-kuće 17. septembra 1933. održano je prvo saborovanje i od tada se svake godine, uoči Male Gospojine, u Tršiću okupljaju poštovaoci njegovog dela. Organizatori 92. Vukovog sabora su Centar za kulturu ‘‘Vuk Karadžić’‘ i Grad Loznica uz pokroviteljstvo Ministarstva kulture.
