Prirodno je da i srpska tradicija bude pravilno i bez predrasuda vrednovana i korišćena: Bojan Suđić za Kurir u susret izvođenju Karmine Burane

Maestro Bojan Suđić i Srpska filharmonija izvešće delo Karla Orfa "Karmina Burana" 9. oktobra u čuvenoj Plavoj dvorani Sava centra, ali u do sada neviđenom angažmanu. Ovo monumentalno vokalno-instrumentalno delo dodatno će obogatiti i izvođenje "Ohridske legende" Stevana Hristića i "Slovenski marš" Petra Iljiča Čajkovskog. U pauzama između brojnih proba maestro Bojan Suđić za Kurir otkriva delić spektakla koji priprema sa 300 izvođača, a govori i o važnosti negovanja srpske tradicije u modernoj umetnosti.

- Ovo sjajno delo će prvi put ujediniti članove Srpske filharmonije i Umetničkog ansambla "Stanislav Binički", Akademski hor "Obilić", Hor DKC "Beograd" i Dečji hor "Beograd", ukupno oko 300 izvođača na velikoj sceni obnovljenog Sava centra. Beogradska publika će, takođe prvi put, imati prilike da u "Karmini Burani" čuje i sjajne soliste - prvakinju Bukureštanske opere, soprana Kristinu Oltean, baritona Berlinske državne opere Jaku Mihelača i našeg mladog i već afirmisanog tenora Marka Živkovića. Trudili smo se, dakle, da ovom delu, kome publika hrli iznova čak i u brojnim reprizama sa istim učesnicima, dodamo i nove začine koji bi bili interesantni i publici koja "Karminu Buranu" sluša već decenijama u različitim izvođenjima.

Ovo delo uvek izazove snažnu reakciju publike. Šta se u toj muzici obraća čoveku univerzalno i bezvremeno?

- "Karmina Burana" donosi tekstove koji su ljude jednako zaokupljali u srednjem veku, mračnim godinama u Nemačkoj pred Drugi svetski rat, kao i danas, u sasvim drugačijem svetu. Reč je o univerzalnim i bezvremenskim temama sudbine i ljubavi, uz neuvijeni jezik raskalašnosti. Sve su to poznati recepti koje su isprobali mnogi, ali je "Karmina Burana" ostala jedinstvena kao najpopularnije vokalno instrumentalno delo u čitavom svetu.

Pripreme za ovakav projekat traju mesecima. Koji je najteži deo procesa?

- Ovo je izvođački i tehnički zahtevno delo koje podrazumeva veliki trud na pripremi, kao i generalno visok nivo muzičke spreme, kako bi napisane note uopšte bile odsvirane pravilno. Ali tek tada nastupa rad na interpretaciji i poniranju u ono što se čita "između nota", a što toliko razlikuje različita izvođenja. Svi sviramo iz istih nota, kao što i glumci izgovaraju iste tekstove, ali utisak kod publike je veoma različit u odnosu na različita tumačenja. "Karmina Burana" pruža obilje mogućnosti za imaginaciju i različita viđenja, a lično uvek želim da se krećem van previše utabanih staza i konfekcijske izvesnosti.

Na programu su i Stevan Hristić i Čajkovski. Koja je ideja dramaturgije večeri i kakvu nit publika može da prati kroz ta tri dela?

- Ostavio bih svakako i publici mogućnost daljih i složenijih asocijacija i mogućih tumačenja.

Smatrate li da ovo delo ima svojevrsnu težinu budući da se izvodi u vremenu prepunom buke, ali siromašnom tišinom?

- Umetnička muzika se s tim problemom neprestano suočava. Ogromna većina dela koja su na repertoaru svetskih koncertnih dvorana i operskih kuća nastala su u vremenu kad je svet bio izložen daleko slabijim zvučnim i svetlosnim nadražajima, kad su se masovno čitale i debele knjige, a ne samo novinski naslovi, i kada se pažnja daleko duže zadržavala na određenoj temi nego što je to danas slučaj. Međutim, snaga i vitalnost umetničke muzike i leži u činjenici da joj se sve više ljudi vraća kao najvišoj vrednosti naše civilizacije i svojevrsnoj duhovnoj terapiji u današnjem prebrzom i prepovršnom svetu. Ipak, duh vremena i naša nepovratna izloženost jakim čulnim senzacijama zahtevaju i određeni drugačiji pristup, kako sadržaj u klasičnim delima ne bi bio bezukusan i bljutav po ukusu današnjeg kulturnog konzumenta, što i jeste najveći izazov.

Kad je reč o monumentalnim delima, šta je za vas važnije - tehnička preciznost ili emotivna istinitost?

- Pravilna forma, sadržana u tehnički što savršenije savladanom štimu svakog muzičara u orkestru i pevača u horu je neophodan preduslov za iskazivanje muzičke suštine koja se očituje u složenom emotivnom jeziku, na način na koji ni reči ne mogu da deluju na čoveka. I tu ne možemo govoriti o jedinstvenoj istini u interpretaciji, već samo o spremnosti da bez ostatka i na osnovu pravilnih smernica otkrivamo određeni i veoma individualni izbor slojeva od ogromnog broja mogućnosti. Uranjanje u suštinu i jeste najzahtevnije, jer podrazumeva i veliku emotivnu potrošnju, te se zbog toga i ne dešava prečesto. Daleko je lakše ostati u okvirima pogrešno shvaćenog termina profesionalni odnos, što podrazumeva korektno pročitan tekst, ali bez preteranog emotivnog udubljivanja u suštinu.

Šta za vas znači uspešan koncert - dugački aplauz, tišina u sali nakon poslednjeg akorda ili nešto sasvim lično?

- Taj utisak se menjao tokom vremena, a danas uglavnom prepoznajem osećaj potpune smirenosti i čudnovate ispunjenosti i ispražnjenosti u "danu posle".

Da li umetnost i danas može da probudi u čoveku onu duboku zajedničku emociju koju često nazivamo katarzom?

- Bavljenje umetnošću bi moralo da podrazumeva neprestano stremljenje ka katarzi, bez čega nema umetnosti po mom uverenju. Angažovana pravilna interpretacija umetničkog dela bi morala da dovede do veoma jakog delovanja na publiku, a pitanje je koji stepen definišemo kao katarzu kao ipak individualan doživljaj. Pri tome ne znači da je sve ono što u publici izaziva jake emocije i istinsko umetničko delo. Umetničko delo i umetnička interpretacija izazivaju emocije najsličnije samoj ljubavi, koja, ukoliko joj pristupamo površno, bez angažovanja i spremnosti na sopstvenu žrtvu bez hroptanja i kalkulantski - ostaje samo prazna reč bez sadržaja.

Svojim radom istovremeno gradite most između domaće tradicije i svetske literature.

- Istorija i današnji primeri nam pokazuju da je tradicionalna muzika određenih naroda bila najsnažniji izvor inspiracije mnogih kompozitora, te da se muzika izgrađena na principima ekstrakcije supstance muzičkog nasleđa, makar i u najrudimentarnijem ili čak atomskom obliku, i danas daleko najviše izvodi širom sveta.

A šta je s našim nasleđem?

- Srpsko nasleđe je tu donekle specifično, pa su postojale tendencije koje su ga gadljivo zaobilazile, gradeći nešto novo, moderno, u duhu savremenog sveta i neopterećeno "primitivnom" tradicijom. Kako je svuda primetna ponovna zagledanost u prošlost i tradiciju, najprirodnije je da i naša tradicija bude pravilno i bez predrasuda vrednovana i korišćena.

Kako se onda nositi s modernim trendovima koji se suprotstavljaju klasičnoj muzici?

- Umetnička muzika pokušava svuda da se obraća i populaciji koja se već odavno opredelila za pop muziku u najširem smislu te odrednice, precrtavajući klasičnu muziku kao nerazumljivu i tešku. Prave se mostovi između doskora nepomirljivih obala, te je danas najveći izazov privlačenje nove publike u koncertne dvorane nešto lakšim sadržajima i različitim eksperimentima, fuzijama, di-džejevima i slično, ali na način koji neće kompromitovati samu umetničku muziku. To je tanka i delikatna linija susreta koja tek treba da se osnažuje, što je i svojevrsna misija koju sam još poodavno prepoznao, a vidim da je i sve više mojih kolega prepoznaje. Muzika je umetnost komunikacije i treba da komunicira razumljivim jezikom s publikom kojoj se obraća.

Bonus video: Beogradska filharmonija umesto komemoracije Ivanu Tasovcu održala koncert