"Da nas nije odveo na Kosovo i mi bismo završili u jami" Šotrina životna priča je kao najtragičniji film

Reditelj i scenaristaZdravko Šotra preminuo je noćas u 93. godini, potvrđeno je Kuriru od kolega cenjenog televizijskog autora.
Šotra je režirao, a neretko i osmislio 120 televizijskih i filmskih ostvarenja koji su stvarali istoriju televizije na jugoslovenskim prostorima. Serije poput "Više od igre" imale su veliki uticaj na generacije gledalaca. Zdravko Šotra rođen je 14. februara 1933. u Stocu, a njegova životna priča filmska.

Diplomirao je režiji na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Rediteljsku karijeru počinje u Televiziji Beograd, praktično od njenog osnivanja gde je kao asistent Radivoja Lole Đukića radio prvu humorističku seriju "Servisna stanica" još 1959. godine, odnosno tokom 70-esetih godina prošlog veka šou emisiju "Obraz uz obraz" sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem….

Šotra je ranije za "Vukotić mediju" objavio svoju autobiografiju "Držeći se za vazduh", gde je izneo manje poznate detalje iz njegove biografije.

"Od svega što ću ovde reći, mogu da garantujem samo za nekoliko sledećih činjenica: rođen sam kao sedmo dete Mare i Đorđe Šotre.

I čega se prvo sećam? Dubrava, naravno, rodnih Dubrava. To je predeo u trouglu između Stoca, Čapljine i Mostara. Kraj je obrastao niskim hrastom, dubom, kako su govorili naši stari, i otuda Dubrave.

I Dubrovnik je po dubu dobio ime. Tamo božićnu jelku i dalje zovu dub, ostalo im od badnjaka koji su nekad slavili. U Dubravama se oseća blizina mora, to je mediteranski kraj. Ako se sneg ikad i zabeli, odmah nestane.Tu raste smokva, badem, nar, loza, a osobito duvan.

U Dubravama je Trijebanj, u njemu selo Kozice, u Kozicama mahala Dudovine, a u Dudovinama naša dva čardaka, gornji i donji. U prizemlju gornjeg čardaka kuvalo se i obedovalo, a tu se često čula singerica moje majke Mare. Spavali smo svi zajedno u ovećoj sobi na gornjem boju. Roditelji u krevetu, deca na podu, naravno. Donji čardak je malo niže, na donjoj strani nevelikog dvorišta. U prizemlju je đedo držao dućan. Kad njega više nije bilo, otac se vratio iz Metkovića gde je učio mesarski zanat i održavao dućan od dvadeset prve do velike krize. U sobi na gornjem boju spavali su samo gosti. Tu je spavao i „filanc“, to jest finans, činovnik državnog monopola koji strogo kontroliše uzgoj duvana", ovako opisuju svoje rođenje reditelj.

Ova knjiga je mnogo više od jedne autobiografije. Zdravko Šotra ispreda zlatnim nitima, diskretno i skromno, svoj neobično zanimljiv i buran život, putešestvije od siromašne Hercegovine do svetskih fešta i spektakla. Ali, to je, istovremeno, i autentično, šarmantno, duhovito i gorko svedočenje o poluvekovnom razvoju našeg filma i televizije.

"Kažu da sam bio bolešljiv, pa sam kasno prohodao. Sećam se kad je sa Poplata došao đed po majci Mitar i dao mi štap da se pridržavam i napravim prve korake. Sećam se da su me moji stavljali u sepet na tovarnom konju kad bi išli u berbu smokava ili grožđa. O tome da postoji neki svet dalje od naše kuće, zaključivao sam po udaljenim brdima na obzorju", zapisao je reditelj.

Ipak, opisi rata i gubitka članova porodice nikog neće ostaviti ravnodošunog. Zdravko je bio na Kosovu i niko ga nije dirao, ali njegovi u Hercegovini nisu bili te sreće.

"Nas još niko ne dira, ali iz Hercegovine stižu zlokobne vesti. Otac ide u Beograd da sazna jesu li tačne.

Grupa oko akademika Pere Slijepčevića slala je čoveka u Hercegovinu. On je otuda doneo užasnu istinu - tamo su žive ljude bacali u jame. Što se tiče naše porodice, vesti su gore od najcrnjih slutnji - u jamu je bačeno trideset osam Šotri!

U jamu je bačena i naša mila baba Savica. Zajedno s njom bačene su njena kćerka Mileva, unuke Ranka, Sena i Milena. Milena je bila trudna, a u rukama je imala i jednogodišnje dete.

Plemeniti stric Danilo i strina Božica odvedeni su blizu Opuzena i vezani žicom bačeni u Neretvu. Moji su tada morali preboleti veliki bol. Otac kao da je predosetio tu nesreću. Da nas nije odveo na Kosovo i mi bismo završili u jami.

Žive ljude bacati u jamu! Jedne na druge! Kakav demonski um može da smisli takav užas, koliko mu je mržnje za to bilo potrebno!

Da li se ijednom narodu tako nešto dešavalo? Mislim da nije.To je jedan od užasa koji se, sve do današnjih dana, dešavao samo Srbima.

Naš zet, avijatičar Vlado, stradao je u kraljevačkom pokolju.

Dugo ništa nismo znali o sudbini brata Jove. Pošto je majku izmučila najcrnja strepnja da nije živ, on se pojavi tek četrdeset druge. Šestog aprila, dok su Nemci Beograd zasipali bombama, njemu su u bolnici operisali slepo crevo. Onda su ga Nedićeve vlasti poslale u Borski rudnik, u radni logor. Iduće godine je nekako uspeo da pobegne. Dugo se bez ikakvih isprava provlačio kroz razne kontrole da bi nekako stigao do Lipljana. Pojavio se u Nedićevoj uniformi za radne logore. Na nogama su mu bile cokule sa drvenim đonom zvane „nedićevke“ - piše Šotra u svojoj autobiografiji, koji više nema u prodaji, kako stoji na sajtu izdavača.