U Beogradu sam se zaljubila u ajvar i pratila kroz objektiv Dunav: Svetski priznata fotografkinja otvorila dušu

Svet poznatih istraživača i fotografa Nacionalne geografije okupio se u Bugarskoj. U Sofiji je održan prvi Nacionalna geografija samit, pod naslovom "Snaga povezanosti" (The Power of Connection). Među glavnim gostima bila je svetski poznata fotografkinja i rediteljka Ejmi Vitale. Njene reportaže i njena putovanja, objavljivani u časopisu Nacionalna geografija, dobili su i svoju TV formu "The Last Rhinos: A New Hope". Tokom karijere dokumentovala je duboke veze između ljudi, divljine i životne sredine - od područja konflikata do najudaljenijih rezervata prirode. Kao osnivač organizacije Vital impakts, do sada je prikupila više od pet miliona dolara za globalne inicijative o očuvanju prirode, ali bila je nekoliko puta i u Beogradu, iz kog nosi najlepše uspomene, o čemu je razgovarala s medijima iz Srbije.

Tehnologija je fantastična, povezuje nas, ali nas istovremeno i udaljava od onoga što jesmo. Mi smo deo prirodnog sveta. Kada ponovo uspostavimo vezu sa prirodom, lečeći nju - lečimo i sebe.

Često govorite o nadi i izdržljivosti. Kako uspevate da zadržite optimizam i prenosite pozitivnu poruku čovečanstvu, iako ste svedočili tolikim teškim stvarima?

- Mislim da priča još nije u potpunosti ispisana - svi imamo svoju ulogu. Ako se fokusiramo samo na katastrofe, izgubićemo veru da je drugačiji ishod moguć. Da, planeta gori, glečeri se tope, svet je u ratovima - kao da se sve raspada brže nego što možemo da popravimo. Ali ako gledamo samo u to, nećemo imati razloga da verujemo da promene mogu da se dogode.

Ono što sam videla i o čemu ću danas govoriti jeste da se nada i promena rađaju upravo tu, u našem dvorištu. Nije potrebno putovati po svetu da bi se promenio svet - sve počinje u sopstvenoj zajednici. Ljudi sa vrlo malo resursa i političke moći menjaju sopstvenu sudbinu, najčešće tako što ponovo uspostavljaju sklad sa prirodom. Umesto da ratuju sa njom, oni pronalaze načine da žive zajedno sa divljim svetom. Takve priče postaju nacrt za druga mesta i zato su dragocene.

Vaši projekti pokazuju kako nešto lepo može promeniti svet. U čemu je stvarna moć jedne fotografije?

- Videla sam to na delu. Jedna snažna fotografija zaista može promeniti sve. Šesnaest godina radila sam priču o vrstama koje su pred izumiranjem. U jednom trenutku, kada je Sudan - poslednji mužjak severnog belog nosoroga - umirao, znala sam da svedočim simboličnom kraju vrste koja je milionima godina živela na Zemlji. Bio je to potresan, ali i prelep trenutak. Fotografija nije prikazivala samo umirućeg nosoroga već i njegovog čuvara, koji ga je voleo i čuvao, dok se oprašta s njim.

Ta slika je obišla svet, rasplakala ljude i podstakla svest o tome da to nije priča samo o nosorogu već o mnogo većem problemu. Snaga te fotografije ležala je u spoju bola i lepote - u prikazu onoga što čovek može biti u svom najboljem izdanju. Zahvaljujući toj slici, prikupljeni su milioni dolara i pokrenute brojne inicijative za očuvanje ugroženih vrsta.

Imam mnogo sličnih primera. Moj kolega iz Nacionalne geografije Stiv Vinter fotografisao je planinskog lava koji prolazi ispod znaka "Holivud" u Los Anđelesu. Ljudi nisu ni znali da te životinje žive tamo. Ta fotografija dovela je do izgradnje najvećeg mosta za divlje životinje na svetu - preko dvanaest traka auto-puta. To je postao simbol suživota čoveka i divljine, a sve je počelo jednom fotografijom. Vizuelne priče imaju moć da pokrenu ljude i promene svest.

Dolazite iz Amerike, a ranije ste boravili u Srbiji, moramo vas pitati - kakve utiske nosite iz naše zemlje i Beograda? Šta vam je ostalo u sećanju?

- Dva puta sam bila u Srbiji. Na poslednjem putovanju probala sam onu crvenu pastu od pečenih paprika - kako se zove... ajvar! Pojela sam ga toliko da sam kasnije naučila i da ga pravim kod kuće. Na kraju leta kupim mnogo crvenih paprika, pečem ih i pokušavam da napravim nešto slično, iako nikad nije tako dobro kao u Srbiji. A kada govorimo o fotografijama koje su mi ostale u sećanju, to su uvek slike ljudi. Davno sam pratila tok Dunava i tada sam prolazila kroz Srbiju. Upoznala sam porodice koje žive duž reke. Dunav je kao životna žila, on povezuje narode i kulture, i ta povezanost mi je ostala duboko urezana.

Često kažete da je fotografija čin empatije. Kako kroz svoj objektiv vidite ljude i životinje koje fotografišete?

- To zahteva vreme. Morate izgraditi odnos - ne može se desiti preko noći. Kada radim sa ljudima čije priče želim da ispričam, krećem se vrlo sporo, slušam ih, pokušavam da ih razumem. Kamera je moćan alat: može inspirisati, ali može i povrediti ako se koristi pogrešno. Zato uvek nastojim da prvo saslušam i shvatim, a tek onda fotografišem. Tada nastaju najlepše priče.

Kako uspevate da radite kao žena u tako teškim okolnostima, često u divljini i na opasnim mestima?

- Iskreno, često sam nevidljiva - ljudi me ne primećuju, i to mi odgovara. Po prirodi sam introvertna, ali sam to pretvorila u svoju skrivenu supermoć. Kada niste u centru pažnje, možete mnogo bolje da posmatrate i stvarate prave veze. Ne želim svu pažnju, želim iskrene odnose. Dakle, moje iskustvo kao žene i introverta naučilo me je da ono što mislimo da je naša slabost, zapravo može postati naša najveća snaga.

O savremenom svetu: Više ne slušamo jedni druge

Danas živimo u vremenu hiperprodukcije fotografija i videa. Svi imaju mobilne telefone i imamo pomoć veštačke inteligencije. Da li je sada teže ili lakše dopreti do ljudi?

- Danas živimo u svetu preopterećenom informacijama - imamo ih previše. Moj savet je jednostavan: isključite buku. Ne morate znati sve što se dešava u svetu. Fokusirajte se na svoju zajednicu i na ono što možete uraditi oko sebe. Tolika količina informacija nas je otuđila, više ne slušamo jedni druge i gubimo osećaj za pravac.

Pogledajte video: Mjuzikl Lu poklon glumaca