Posle deset godina života u inostranstvu sve je drugačije, ali Beograd ostaje moj dom: Jana Nenadović prvi put na sceni JDP

Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta pre desetak dana premijerno je izvedena predstava "Slika Dorijana Greja" u režiji Nataše Radulović, adaptacija klasika Oskara Vajlda koja je okupila ansambl iskusnih glumaca, ali i jednu debitantkinju s nesvakidašnjom biografijom. Jana Nenadović, nekadašnja balerina međunarodne karijere, članica baleta u Dortmundu i Bavarskoj državnoj operi, danas je student završne godine glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi Borisa Lješevića i prvi put je stala pred publiku JDP u ulozi Sibile.

Odrasla između Monte Karla, Nemačke i Srbije, s baletskim obrazovanjem koje je stekla na Akademiji klasičnog plesa princeze Grejs, mlada glumica i naslednica glumačkog para Nenada i Snežane Nenadović za Kurir govori o prelasku iz baletskih ansambala u pozorište, suočavanju sa scenom iz perspektive početnika i susretu s Beogradom nakon više od decenije života u inostranstvu.

Prvi put ste na daskama JDP. Da li ste imali tremu?

- Još uvek nisam diplomirala, i dalje sam student na Akademiji u Novom Sadu u klasi profesora Borisa Lješevića i ovo mi je druga predstava u životu, pa je sve malo pomešano u mojoj glavi. Međutim, kolektiv čini ovu situaciju mnogo lakšom. Imali su puno razumevanja za mene i adaptaciju koju sam prošla. Znate, oni su svi uhodani kao mašina, odlično znaju kako i šta i onda se pojavi nova jedinka, kao što sam ja i moraju da se prilagode. Jako su me lepo prihvatili i uspeli smo zajedno da izgradimo nešto lepo. Pomogli su mi da budem potpuno slobodna i dali mi prostora da grešim i učim.

Šta ste naučili radeći s dosta iskusnijim kolegama?

Pogledajte u galeriji fotografije iz predstave:

- Dosta toga. Ovo je potpuno novo iskustvo, jer smo na Akademiji imali toliko vremena da se posvetimo nečemu, a sada si odjednom ograničen na dva meseca. Imali smo dosta proba i otkrila sam novu čar rada u pozorištu.

Koje unutrašnje konflikte Sibile ste najviše osetili dok ste pripremali predstavu?

- Ona je jedna nežna, krhka devojka koja je simbol lepote, čistote, mladosti, istine i pravde i s time korača u svet. Međutim, uticaj koji Lord Henri ima na Dorijana se prenosi i na Sibilu. Tu nastaje konflikt i gubi se pojam o realnosti koja se u tom trenutku dešava. Odjednom je bačena u neki svet koji je razvratan, dekadentan. Ne uspeva baš da se prilagodi, ali i dalje pokušava da ostane to nevino i čisto dete. I ona se zaljubljuje u njega i to je trenutak kad i u Dorijanu vidimo moralni pad, kada on nju odbija i tu kreće dalje priča. Taj konflikt mi je bio izuzetno zanimljiv i bilo mi je teško da se prilagodim tome.

Da li je postojala neka scena u kojoj ste morali da zaboravite na sopstvene emocije?

- To se desilo u sceni raskida. Trenutak kad je Dorijan Grej odbija i ona ostaje slomljena. Odlučuje da s tim ne može da živi. Bilo je baš zahtevno. Međutim, Joakim je predivan partner i mnogo mi je drago što smo uspeli da sagradimo taj odnos. Međutim, emotivni lom je bio baš zahtevan za mene.

Veći deo života ste proveli u inostranstvu. Da li vam je nedostajala domovina?

- Naravno da jeste. Sa 14 godina sam dobila stipendiju da nastavim usavršavanje na Akademiji princeze Grejs u Monte Karlu i tako je u stvari i počela ta moja, da kažem, baletska karijera. Bila sam sama, bez porodice, ali sam uspela. Ubrzo sam dobila i zaposlenje kao članica baleta u Dortmundu i Bavarskoj državnoj operi. Ostalo je istorija.

Žalite li za karijerom balerine?

- Ne, nipošto. Imala sam veliku želju da se oprobam u glumi, makar da vidim kako je to, ali nikako nisam imala priliku. Okolnosti su me odvele preko, a onda sam ostala da igram, jer balerine idu rano u penziju. Sa 33 godine. Međutim, ja sam se malo ranije penzionisala i tako me put odveo na Akademiju. I dalje imam taj osećaj uživanja na sceni kao i u baletu. Ništa se tu nije izgubilo, samo sam dodala i svoj glas.

Kako izgleda Beograd u očima povratnika?

- Drugačije. Mnogo drugačije (smeh). Ovo jeste moja kuća i dom, ali sve je drugačije posle 10 godina. Onda sam provela četiri godine u Novom Sadu, tako da sam pola života daleko od kuće. Sad kad to izgovorim, zvuči baš mnogo (smeh). Međutim, drago mi je što sam se vratila u Beograd. Nedostajao mi je.

Izgradili ste zavidnu karijeru kao balerina, a onda ste napravili zaokret. Da li su godine prepreka za novi početak?

- Sigurno da nisu. Sa 24 godina sam upisala glumu i bila sam dosta starija od svojih klasića. U početku se osećala razlika, međutim profesori Boris Lješević i Milan Novaković su uspeli da nas uklope kao kolektiv i trudili su se da budemo zajedno. Postali smo divan kolektiv. Naravno, ja sam bila "mama" cele klase (smeh). Tako je počeo moj novi život.

 Bonus video: Komemoacija Žarku Lauševiću u Jugoslovenskom dramskom pozorištu