Tajna "Krvave bajke": Desanka Maksimović krila rukopis pesme i strahovala zbog ovoga, decenijama niko nije video šta je napisala

Danas se navršava 84 godine od jednog od najmračnijih zločina nacističkog režima na Balkanu - streljanja u Kragujevcu. U ovom strašnom događaju život je izgubilo oko 3.000 Kragujevčana i stanovnika okolnih sela, među kojima su bile 26 žena, 287 srednjoškolaca i 40 dece starosti od 11 do 15 godina.

General Franc Beme izdao je brutalnu naredbu: za svakog ubijenog nemačkog vojnika streljati 100 Srba, a za ranjenog 50. Na osnovu ove odmazde, odlučeno je da se strelja 2.300 civila. Operacija je sprovedena 19. oktobra u selima Maršić, Ilićevo i Grošnica, a 21. oktobra u samom Kragujevcu, delimično i 20. oktobra.

Pogledajte u galeriji fotografije iz spomen-parka Šumarice u Kragujevcu:

Među streljanim bili su i đaci viših razreda gimnazije, od petog do osmog razreda. Direktor škole, Miloje Pavlović, hrabro je stao sa učenicima i rekao pre streljanja:

„Pucajte, ja i sada držim čas.“

„Slomljena krila“ i pesma koja pamti zločin

Na mestu gde je stradalo najviše učenika i 15 profesora podignut je spomenik „Slomljena krila“, poznat i kao „Peto tri“ po razredu đaka. Ovaj događaj je ovekovečila i Desanka Maksimović u pesmi „Krvava bajka“, napisanoj još 1941. godine, odmah po saznanju za masakr. Pesma je prvi put zvanično objavljena tek nakon završetka rata.

Rukopis i izložba u muzeju „21. oktobar“

Ipak, istinu o ovoj čuvenoj pesmi saznali smo tek kada je u kragujevačkom muzeju "21. oktobar" pre dve godine otvorena izložba Marka Terzića sa simboličnim nazivom "Bajka o pesmi", povodom tri decenije od smrti Desanke Maksimović.

Postavka je bila posvećena čuvenoj srpskoj pesnikinji i velikom rodoljubu, pored ličnih predmeta, otkriva i dugo čuvanu tajnu neprocenjivog dela naše književnosti - "Krvave bajke".

Originalni tekst

Otvaranju izložbe prisustvovao je i Branislav Milakara, rođeni sestrić Desanke Maksimović, sa kojom je živeo nekoliko godina i koji može da posvedoči o detaljima iz života čuvene pesnikinje, ali i njenoj naravi.

- Kada je Marko kontaktirao sa mnom kako bi pogledao sanduk u kojem je skrivana "Krvava bajka", osetio sam da želim da ga, zajedno sa rukopisom, poklonim muzeju u Kragujevcu, jer smatram da je to jedino ispravno i prikladno mesto - rekao je Milakara.

U okviru izložbe posetioci su mogli da prvi put vide originalni tekst pesme "Krvava bajka", pisan perom Desanke Maksimović, kao i vojnički sanduk u kome ga je skrivala i u godinama nakon Drugog svetskog rata. Stihovi posvećeni streljanju više stotina kragujevačkih đaka bili su dobro čuvani iz straha autorke da bi nemački okupator mogao da ih pronađe i uništi.

- Ne postoji bolje mesto od Muzeja "21. oktobar", gde bi ovaj artefakt trebalo da bude. U ovom sanduku je ona čuvala rukopis svoje pesme za vreme rata, plašeći se da ga ne otkrije Gestapo. Taj drveni sanduk je sačuvan i posle više selidbi, a poslednjih decenija nalazio se u jednoj vikendici u Brankovini, gde je ona često boravila - rekao je Milakara.

Sa okupljenim đacima kragujevačkih osnovnih škola podelio je sećanje na slavnu tetku, a otkrio je da je do kraja bila stamena i prkosna.

- Želeo bih da istaknem nešto što je manje poznato javnosti, a to su njen karakter i prkos, koji je stalno bio prisutan i pored sve njene blagosti. Bila je često pod pritiscima raznih struktura, ali je uvek bila stamena i prkosna - objasnio je Milkara i dodao:

- Sve što je govorila bilo je kratko i jasno, nije mnogo filozofirala, bila je prkosna i nije dozvolila sebi da se savija ni pred okupatorom ni pred tadašnjim vlastima. Njeno rodoljublje se jasno ocrtavalo na njenom liku.

Pogodan trenutak

Život Desanke Maksimović ostao je velika enigma za javnost, a zanimljivo je da njena porodica nije znala za "Krvavu bajku", ali ni za većinu dela sve do momenta objavljivanja. Pesnikinja je bila diskretna i pažljivo je čuvala rukopise sve dok ne bi osetila pogodan trenutak da izađu na svetlost dana.

Kako je nastala "Krvava bajka"

Nakon streljanja oko tri hiljade civila u Kragujevcu oktobra 1941. godine, nemački okupator najstrože je zabranio da se o tome govori, piše, kao i da porodice stradalih izlaze na mesto zločina. Ipak, vest o masakru prenosila se od usta do usta i stigla daleko.

- Pesma je nastala istog trenutka kad sam čula za kragujevački pokolj. Na ulici mi je prišao nepoznati starac i rekao: "Jeste li čuli?" To što je nepoznati čovek osetio potrebu da mi govori o zajedničkom bolu, pokrenulo me je da odmah napišem tu pesmu. I ostala je kako je tada napisana, nisam smela da je naknadno diram, da je usavršavam. Nek ostane kao da sam zaplakala ili zakukala - govorila je u više navrata Desanka Maksimović.

 Bonus video: KRagujevac pamti Šumarice