"Posle kafe s prijateljima s Balkana nije vam potreban psihoterapeut": Autor bestselera "Crvene zastavice, zelene zastavice" o Srbiji

Dr Ali Fenik je međunarodno priznat stručnjak za ljudsko ponašanje i profesor organizacionog ponašanja i inovacija, autor dela "Crvene zastavice, zelene zastavice", koje može pomoći čitaocima da prepoznaju nezdrava i zdrava ponašanja u ličnim odnosima, porodici, kao i na poslu.

Kakav utisak je na vas ostavio Beogradski sajam knjiga?
- Volim sajmove knjiga. Zabavni su jer imate priliku da se povežete s lokalnim izdavačem, ali i s ljudima koji čitaju vaše knjige.
Ovo nije prvi put da ste na Balkanu. Posetili ste i Bugarsku i Hrvatsku.
- Kad sam prvi put bio u Bugarskoj, bio sam vrlo mlad, imao sam nekih 16-17 godina. Nisam mnogo razumeo jezik i kulturu. Ali, kad sam se vratio nakon nekoliko godina, i nakon posete Hrvatskoj i sada Srbiji, uvideo sam da imate mnogo jezičkih sličnosti. Takođe, primetio sam da je u regionu Balkana porodica veoma važna. I hrana. Ljudi toliko uživaju u hrani da će ti čak ponuditi da poneseš malo sa sobom za put. Čak je i kafa s prijateljima na Balkanu prisna u tolikoj meri da ti posle tri sata kafe nije potreban psihoterapeut (smeh).
Jeste li uočili neke razlike među narodima Balkana?
- Psihologija širom sveta, pa tako i na Balkanu, pokazuje da smo svi zapravo sličniji nego što želimo da priznamo. Na primer, u Hrvatskoj kažu "brate", vi kažete "bre". Kad se zanemari pripadnost određenoj državi, tu je potreba za sopstvenim identitetom, ali opet mislim da ima mnogo više sličnosti. Ima puno stvari koje bismo mogli zajednički da prepoznamo, i zato sam stvorio koncept "Crvene zastavice, zelene zastavice". Knjiga je objavljivana u Koreji, Tajlandu, Srbiji i Španiji. I lepo je što se mnogo vrsta ponašanja koje se smatra nezdravim poklapa širom sveta.

Šta je ključ u prepoznavanju zastavica?
- Mislim da je spoznaja ključ. Epifanija može biti predivna, ali može biti i veoma
konfrontirajuća. Pitanje je: da li ste spremni za to iskustvo ili niste? I to je veoma važno
razmotriti. Ne primenjuje se odmah sve zato što bi to moglo biti previše za nekoga u tom momentu.
Znači, ipak mora postojati doza opreza?
- Tako je. Nosim tu "oprez perspektivu", ali onda dolaze individualne razlike. Tu se javlja aspekt koliko sam spreman da prihvatim ili odbijem. Zovem to efektom noja - ili ćeš da zabiješ glavu u pesak i pretvaraš se da se ništa ne dešava, ili ćeš to da prihvatiš i radiš na tome.
Često stavljamo fokus na pojedinca i kažemo - tvoje ponašanje zavisi od tebe. Koliko ima istine u tome?
- Ne, to nije tačno. Ponekad je i društvo faktor. Ako gledate socijalnu psihologiju, Kurt Levin je otac socijalne psihologije, a on je rekao: "Ponašanje je funkcija osobe puta okruženje." I to okruženje može biti fizičko ili društveno. Tako da vaše ponašanje zavisi ne samo od vas već i od ljudi koji vas okružuju i vašeg okruženja. I mislim da se taj element često zanemaruje.
Ako neko ne odgovara okruženju i njegova duša i telo osećaju potrebu za promenom, kako balansirati?
- Većina nas ima takvo iskustvo tokom života, bilo da je to momentalno ili dugotrajnije. Možda ste zaglavljeni u određenom okruženju - posao, porodica, dugotrajno okruženje. Pitanje je šta ćete učiniti s tim. Ponekad sve može biti toliko složeno da ne vidite mogućnost da radite stvari drugačije. U tom slučaju je rešenje da odgovor pojedinca na situaciju bude drugačiji. Naravno, ukoliko pojedinac želi promenu. Neki ljudi žele da ostanu u zoni komfora. I, uvek kažem, oni budu tu sve dok bol neusvajanja promene ne bude veći od bola promene.

Radili ste u velikim kompanijama, sa uspešnim i uticajnim ljudima, direktorima... Šta vam je bio najveći izazov?
- Bio sam u menadžerskom obrazovanju mnogo godina, u MBA programu, doktorandskom
programu DBA. Takođe, nadzirem visokofunkcionalne ljude koje možete zamisliti u vladi, društvu, poslu. Dve stvari su mi bile izazovne. Prvo - bez obzira na poziciju, svi smo ljudi. Svi imamo strahove. Svi imamo nesigurnosti. Svi imamo stvari koje nas koče. Nema savršenstva. Uvek kažem: što više znaš, više shvataš da ne znaš. Drugo je međuljudski aspekt rada s drugim ljudima. Što više napreduješ u moći, više je psiholoških, emocionalnih i porodičnih faktora koji utiču na tebe. Što si više na položaju, to više razmišljaš apstraktno, manje razmišljaš o detaljima, manje si empatičan. Ne kažem da svi postanu psihopate ili narcisi, ali okruženje može da te usmeri u tom pravcu. Ne razmišljamo šta moć radi ljudima, šta bi tebi samom, i smatram da je vrlo važno da svaki lider u kompaniji dobije obuku o tome.
Sećate li se trenutka kad ste odlučili da svoje znanje i iskustva pretočite u, takoreći, vodič za svakodnevnu životnu dramu?
- Da, tada sam pisao svoj doktorat i taj period je bio paklen. Ali onda su me iznenada, u jeku proučavanja istraživačkih radova, pozvali iz izdavačke kuće "Penguin Books" iz Velike Britanije i pitali me da li sam zainteresovan da napišem knjigu, jer im je bilo važno što sam profesor koji ima skoro pola miliona pratilaca na Tiktoku. Onda smo zajedno došli do zaključka da tema knjige "Crvene zastavice, zelene zastavice" odlična jer je toliko ak aktuelna. Pa rekoh, zašto da ne.
Šta ste naučili tokom procesa pisanja?
- Prvo sam bio malo skeptičan. Jedna stvar koju sam naučio tokom procesa pisanja je da sam sposoban - i to radim i na predavanjima - da prevedem kompleksne stvari u lako razumljiv sadržaj i uvide. Imali smo odličnu saradnju tokom celog procesa, puno podrške, tako da je to bilo potpuno novo iskustvo za mene, a ono me je navelo da se zaljubim u pisanje knjige za širu publiku. Povratne reakcije na moj rad su mi dale potvrdu da sam uspeo u tome.

Ako želiš da imaš veliki uticaj na svet, koji je najbolji način da se približiš široj publici?
- Za mene su to društvene mreže. Radim to na angažovan i zabavan način, ali trudim se da iznesem osnovnu poruku, ključni uvid, i pomognem ljudima da se reflektuju. Pomislio sam na trenutak da li će me shvatiti ozbiljno ako vide da profesor pleše na rilsovima po društvenim mrežama, ali to je ipak rezultiralo time da me vide kao osobu koja radi nešto zaista dobro. To se pokazalo i u Hrvatskoj kad sam gostovao na poziv fakulteta psihologije i u sali video stotine ljudi, ne samo iz Hrvatske već i celog sveta. Neki su me čak pitali da li ću im zaplesati (smeh). Ali ljudi kroz te kratke objave u kojima plešeš ili radiš nešto neobavezno zaista upoznaju osobu koja stoji iza toga.
Vaš uticaj na društvenim mrežama je ogroman. Da li se suočavate i s negativnim i skeptičnim komentarima i kako ih rešavate?
- Ne toliko. Tokom godina sam naučio, a to je takođe stvar koju morate da naučite kada ste na društvenim mrežama, šta su pravila angažovanja, šta je etika. I, naravno, pratite druge influensere šta rade, jer ako ste stručnjak ili imate neko specifično znanje koje promovišete na društvenim mrežama, morate biti kreativni, jer video od 15 sekundi ne može da ti da sve. Zbog toga sam izgradio zajednicu koju nazivam "deep real" i tu su ljudi koji žele da uđu dublje u tematiku. Takođe, vrlo je važno da prepoznate botove - one koji nemaju mnogo pratilaca i profilnu fotografiju, i odmah ih blokirate.
Kako prepoznati potencijalne crvene zastavice ili mane u svom angažovanju onlajn?
- Morate ih adresirati tako da to niko ne vidi, ali to je takođe proces učenja kroz mnoge
godine, šta možeš, a šta ne možeš, šta trebaš, a ne trebaš na mrežama.
Kad su društvene mreže zelena zastavica, a kada crvena?
- Mislim da život nije toliko lak da bismo stvari stavili u jednu korpu ili u drugu. Pozitivna strana društvenih mreža je su što ljudi informisaniji o svetu nego što su bili ikada pre. Neki ljudi su proveli po 30 godina u vezi ne znajući da je taj odnos možda bio nezdrav po njih, a društvene mreže su pomogle da se shvati šta je toksično ponašanje. Takođe, mreže, pogotovo Jutjub, mogu biti vrlo edukativne, u zavisnosti od toga kako koristiš sadržaj. Ljudi sada mogu ipak nešto da nauče iako im je pažnja slaba. "Mikroučenje" je postalo velika stvar. A loše strane društvenih mreža su, naravno, biti zavisan od njih. Jer društvene mreže su dizajnirane s namerom da te učine zavisnim i, ako preterate, to s vremenom može da dovede do zavisnosti. Takođe, loše je to što se termini narcizam, psihopatija i trauma koriste previše olako i ljudi to odmah koriste kao etiketu za druge. Statistički i prema verovatnoći, manje od 1% opšte populacije ima narcistički poremećaj ličnosti, psihopatiju isto manje od 1% ili do 1%. Tako da je nemoguće da svi budu narcisi, ali ponekad ljudi žele brzu etiketu i zato je vrlo važno da pomognemo ljudima da to ne rade.

U cilju saveta mladima, koju crvenu zastavicu biste izdvojili i rekli čuvaj se ovoga?
- Nemojte biti osoba koja nešto kaže, a to ne uradi. To s vremenom može odvesti u ozbiljnije probleme jer ljudi ne pamte šta si im rekao - oni pamte šta si učinio da se tako osećaju. Fokusirajte se na suptilno ponašanje i adresirajte ga brzo, jer tako možete sprečiti dosta glavobolje kasnije.
Koja je bila vaša najveća crvena zastavica?
- Moja najveća crvena zastavica je i dalje tu, ali mnogo je bolje kontrolišem nego nekad. Osećam da znam svoju svrhu u životu, i u trenutku kad se uskladite sa svojom unutrašnjom svrhom i višom svrhom - vi znate šta je vaš doprinos svetu. I ja sam vrlo posvećen. To znači da ostajem fokusiran na svoje ciljeve i na svoju svrhu, a ponekad je moja prevelika fokusiranost na posao na štetu mojih društvenih interakcija. Dosta toga preskačem u društvenim aspektima, jer volim ono što radim i hiperfokusiran sam na to. Ali znam da to nije uvek dobro za odnose, zar ne? To je nešto u čemu moram da pronađem veći balans.

Pogledajte video: Mjuzikl Lu poklon glumaca