Predizborni američki "Građanski rat": Popević o kontroverznom filmu o kome svi vide Trampa kao junaka

U intervjuu datom za film "Američka drama" Stiven Benon, bivši savetnik Donalda Trampa i jedan od najbitnijih tvoraca njegove politike, rekao je za sebe da je "apokaliptični realista". Ovaj citat zvuči dobro i u kontekstu tog filma, gde Benon priča o sebi, onome što ga je formiralo i svojim pogledima na svet, sa zanimljivim delovima, gde opisuje filmove koji su za njega bili presudni, "apokaliptični realista" kao da ima smisla. Ali zapravo kada se malo porazmisli šta bi to stvarno moglo da znači, smisla nema, samo namere. Takav je i kontroverzni film "Građanski rat". I to nije jedina njegova veza sa Benonom.

Drago mi je što su srpski kritičari i komentatori još u prvoj sceni uvideli koliko američki predsednik iz "Građanskog rata" liči na Stiva Benona. To prepoznavanje nisam našao kod Amerikanaca, ali se kod njih ističe da taj fiktivni lik govori nalik Trampu. Dakle, koliko god Aleks Garland, scenarista i režiser "Građanskog rata", tvrdi da film nema veze sa stvarnom politikom, malo je neverovatno da su oba poklapanja slučajna, pogotovo jer je film bio pušten u distribuciju u godini predsedničkih izbora u SAD. Nisam od onih koji od filmova očekuju da u sitna crevca objasne sve što se u njima događa. Međutim, ako se već snima priča o novom Američkom građanskom ratu, očekujem bar neko objašnjenje ko su zaraćene strane, kako je došlo do formiranja koalicija i kako je došlo do tačke u kojoj film počinje. Od toga ne dobijamo ništa osim da je aktuelni predsednik nasilno preuzeo treći mandat, a da nasuprot lojalističkih država stoji koalicija... pazite sad... Kalifornije i Teksasa. Ovu besmislicu da u oružanom sukobu koji traje godinama okosnica pobune budu najliberalniji Kalifornija i Teksas, simbol američkog konzervativizma, Garland (inače Britanac) pokušao je da objasni kako se, eto, čak i tako očigledne suprotnosti udruže protiv "fašizma". Garland ne nudi priču o ratu, već o grupi novinara koja kreće u Vašington da intervjuiše predsednika. Bez najave i dogovora, kao da recimo 1945, kada su Saveznici i Crvena armija pred Berlinom, nekome padne na pamet da nepozvan intervjuiše Hitlera. Novinari su, jasno, ljudi od integriteta, hrabri, ludi i pravični. Koriste analogne foto-aparate. Fotografišu, ne snimaju videe. Važi.

Aleks Garland je moj ispisnik, 1970. godište. Građanski rat u Jugoslaviji nisam iskusio tamo gde se pucalo, ali su svi ti tragični događaji bili dovoljno blizu da imam neku predstavu o tome šta se događa. Ne očekujem da Britanac ima slične uvide, ali pošto nije mlad, nešto je mogao da sazna o tome kako građanski rat izgleda. Ako ne o našem, makar o nekim drugim. Ali ne, u ovom filmu o putovanju (road movie) novinari od Njujorka do Vašingtona moraju zaobilazno da pređu oko 1.000 kilometara. Nejasno je kada i kako prelaze granice teritorija koje drže zaraćene frakcije. Usput stanu na benzinsku pumpu koja radi, sa naoružanim čuvarima i obešenim ljudima za koje jedan kaže da su mu školski drugovi. Takvi likovi se sa novinarima upuštaju u cenjkanje oko benzina umesto da muškarce pobiju, žene siluju pa pobiju i zadrže vozilo, novac i opremu. Sreću nemilosrdnu paravojsku u havajskim košuljama, dakle Bugalu bojse, stvarnu američku desničarku miliciju, čisto da se zna da Benon/Tramp nije tu bez veze. Ulaze u grad netaknut ratom, gde im prodavačica u butiku kaže da se trude da žive po svome i ignorišu sukobe, a da ih usput niko ne zaustavi. Uopšte, tokom čitavog putovanja od hiljadu kilometara ne naiđu ni na jednu blokadu puta, niko ih ne legitimiše, ne pretresa.

I onda nastupa završna bitka za Vašington, gde vojska prikazuje tako besmislenu taktiku da bi ih i Rusi i Ukrajinci na prvom koraku zbrisali sa lica zemlje. Novinari opušteno idu sa prvom udarnom jedinicom, smetaju im i okolo škljocaju foto-aparatima. I da, iz ove perspektive, hladnokrvna likvidacija predsednika na kraju ne uklapa se baš uz činjenicu da je Tramp lako dobio te izbore.