"Laušević je bio putokaz i neko ko je uvek bio tu da pomogne, da da savet i ponudi rešenje"
Na drugu godišnjicu smrti Žarka Lauševića, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu predstavljena monografija o ovom velikom glumcu.
Na knjizi "Žarko Laušević" kao urednica je radila Radmila Stanković, koja je uspela da okupi više od pedeset saradnika, prijatelja i autora da napišu nešto o njegovom o životu i delu.
- Imate pred sobom monografiju koja je rezultat rada jednog velikog tima. Na poziv Anite Laušević, okupila sam veliki broj saradnika. O pozorištu je pisao Aleksandar Saša Milosavljević, o filmu Marijana Terzin Stojčić, a o televiziji Branka Otašević. Ogroman doprinos je dao Saša Milosavljević, pa ko god bude želeo da zna nešto o ulogama Lauševića, ovde će to naći. Mislim da ne postoji ništa što je izostavio - istakla je Stankovićeva na početku promocije.
U galeriji pogledajte fotografije:
Publika prvi put ima priliku da vidi neke porodične fotografije.
- Anitina ideja da o Žarku govore prijatelji pokazala se kao izvanredna, jer smo dobili deset sagovornika i pogled na njega koji do sada nismo imali. Za publiku će to biti novo. Na kraju sam razmišljala kako ćemo rešiti onu noć 31. jula (kad je u samoodbrani počinio dvostruko ubistvo, op. aut.). Odlučila sam da to bude tekst "Moja istina". On je to rekao meni kad je otišao u Ameriku. Smatrala sam da je važno da to uđe i da time zaokružimo priču - navela je Stankovićeva.
Promociju je vodio Irfan Mensur i zadatak je bio da svako od govornika ispriča poneku neispričanu priču o Lauševićevu koje u knjizi nema. Prvo se video-porukom obratio Radoš Bajić.
- Pred velikom odlukom kome poveriti glavnu ulogu, došao sam do Žarka i poslao mu scenario. Sledećeg dana me je nazvao i rekao da je čitao celu noć, da nije mogao da ispusti tekst iz ruku i da mu se uloga veoma dopada. On je bio putokaz i kolega koji je uvek bio tu da pomogne, da da savet, da unapredi i ponudi rešenja. Nije ni čudo što i dan-danas sve kolege koje su zajedno s njim igrale u ovom projektu govore o velikom Žarku Lauševiću, a meni je danas s jednim bolnim osećanjem što ga više nema među nama, dragi prijatelji i drage kolege, velika radost što sam s vama mogao da podelim ove reči iskrenosti, dubokog poštovanja i velike ljubavi koju i danas osećam prema Žarku - zaključio je u obraćanju Bajić, a slično je rekla i Ivana Zečević, s kojom je radio "Kalkanske krugove".
Irfan Mensur i Žarko Laušević su svojevremeno zajedno bili u bolnici tokom epidemije kovida, a glumac je otkrio da mu je kolega ostavio uspomenu koju i dan-danas čuva:
- Svako jutro pijem kafu iz njegove šolje i tako će biti do kraja mog života. Ležali smo zajedno zbog korone soba do sobe - tu sam ga, da tako kažem, pobedio jer sam imao teži oblik. Tri ili četiri dana pre mene je izašao iz bolnice. Kad je izlazio, hteo je da ostavi svoje pidžame koje mu je Anita kupovala. Rekao sam mu da ih ponese kući, ali ostavio mi je šolju. Malo je okrznuta na jednom mestu, ali ja nikako ne želim da se odreknem toga da iz nje pijem kafu.
Program je otvorilo troje reditelja: Ljiljana Todorović (pozorište), Miroslav Lekić i Darko Bajić, koji su otkrili neke tajne sa snimanja.
- Imam puno anegdota sa Žarkom. Prva počinje 1990. godine, kad je već snimio "Kosovski boj" i odigrao Miloša Obilića. Zovu nas da idemo u Herceg Novi na festival. Letimo do Tivta i tamo nas čeka Jatov autobus da nas vozi do Herceg Novog. Kad smo ušli, primetili smo da ga je šofer prepoznao, ali ništa nije rekao. Ulaze i ostali putnici.Vozimo se i već smo ušli u Herceg Novi. I umesto da nas vozi na stanicu, vozač nastavi prema našem hotelu. Ceo autobus u prvom trenutku, onako šokiran, počinje da dobacuje: "Majstore, pogrešio si. Treba da skreneš levo!" Majstor ne reaguje i, kad smo stigli, samo kaže: "Obiliću, izvoli" - rekao je reditelj Lekić, koji je priznao da nijedan muškarac pored Žarka nije imao šansu da bude primećen od lepšeg pola.
Vlade Divac je govorio o njihovom druženju u Njujorku i Beogradu.
- Nikada nisam upoznao nekoga ko je mojoj duši tako prijao dok sam ga slušao i provodio vreme s njim. Dugo sam razmišljao šta da ispričam. Moj drugi sin Matija je jedno vreme živeo u Njujorku i njegova druga porodica bili su Anita i Žarko. Uvek su bili tu da opere stvari, da nešto skuvaju. On je tada morao da odluči da li želi da se bavi sportom ili ne. Ja sam video da neće biti vrhunski sportista i voleo sam da on to sam shvati na vreme. Imao je teške povrede i Žarko mu je bio kao drugi otac za savete. Rekao mu je da u životu može sve da proba i da ide gore ili dole, ali da nikad ne dozvoli da izgubi dostojanstvo. Ostalo mu je to do danas. Žarko je živeo život, ali nije izgubio dostojanstvo - kazao je Divac.
Nastavili su da se druže i u Srbiji.
- Igrom slučaja smo bili komšije u Beogradu. Baš to veče pred premijeru "Heroja Halijarda" pili smo kafu, i baš mi danas fali - setio se Vlade.
Nekoliko njih je istaklo da će ga pamtiti po osmehu i očima, a na kraju promocije govorio je reditelj Raša Andrić, koji je s Laušem radio film "Leto kad sam naučio da letim".
- Žarka znam samo šest dana. Od prvog razgovora je sve bilo božanstveno zato što sam ja imao ogromnu tremu, jer filmove obično radim s ljudima s kojima sam se već upoznao radeći kao asistent ili pomoćnik reditelja. Njega nisam imao prilike da upoznam. Imao sam veliku tremu, naročito zbog toga što imam uglavnom ono što se zove mala uloga. On je tu imao sedam replika. Žarko je pročitao scenario i počnemo da pričamo tim replikama. On mi je rekao da dve moram da izbacim. Glumci se obično bore za više replika, ali ne i Žarko - zaključio je Andrić, koji ga je poslednji put video s vrata njegovog stana kad mu je tokom korone doneo pileću supu.
Monografija je u prodaji u knjižarama Vulkan, Laguna, Delfi, Službeni glasnik, a objavljena je u izdanju kuća Hipatia i Filmskog centra Srbije i uz veliku podršku Ivana Karla.
Pogledajte video: Promocija monografije Žarko Laušević