Danilo Lazović o iskustvu iz Mileševe je samo jednom govorio: Mnogi imaju pogrešno mišljenje o njemu, a ove reči su uzdrmale svakog Srbina

Danilo Lazović rođen je 25. novembra 1951. godine u Brodarevu, malom pograničnom mestu na tromeđi kultura i mentaliteta Srbije i Crne Gore. Dolazio je iz skromnog, radničkog doma u kojem su vredan rad, disciplina i porodična bliskost bili deo svakodnevice. Iako je detinjstvo proveo u jednostavnim uslovima, upravo je ta sredina oblikovala njegovu prirodnu neposrednost i toplinu, koje će kasnije obožavati publika širom regiona.

Odlazak u Beograd za Danila je bio prelomni trenutak. Na Fakultetu dramskih umetnosti uspešno je diplomirao 1974. godine i već na samom početku pokazao da poseduje izrazit karakter glumačke igre. Te iste godine dobio je prvu ozbiljniju priliku — ulogu u kultnoj seriji „Otpisani“, kojom je započeo svoje putovanje među najprepoznatljivije glumce domaće scene.

Karijera

Nakon što je debitovao u „Otpisanima“, Danilo Lazović vrlo brzo je postao jedno od prepoznatljivih lica jugoslovenskog, a potom i srpskog televizijskog prostora. Serije „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“ i „Stižu dolari“ obeležile su zlatno doba domaće televizije, a Danilove uloge u njima i danas se citiraju. Njegovi likovi često su bili šarmeri, boemi ili ljudi iz naroda, što ga je dodatno približavalo publici.

Iako je umeo da glumi „čoveka kafane“, u privatnom životu potpuno je bio suprotan takvim likovima — porodičan, duhovit i miran.

– On nije voleo kafane, a obožavao je da se šali. Imao je vrlo specifičan smisao za humor i dobru dušu – rekao je jednom prilikom za njega reditelj Siniša Pavić.

Smrt

Sudbina je htela da Danilo Lazović poslednje dane života provede radeći ono što je najviše voleo — glumeći. Preminuo je 25. marta 2006. godine tokom snimanja serije „Stižu dolari“, nakon srčanog udara, u 55. godini. Njegova iznenadna smrt potresla je kolege i publiku, jer je u trenutku najveće profesionalne zrelosti iznenada otišao jedan od najtoplijih i najvoljenijih glumaca.

Po želji njegove porodice, na sahrani nije bilo govora. Umesto toga, preko razglasa pušten je Danilov glas — njegov monolog iz poeme Svetog Nikolaja Velimirovića „Kosovski zavet cara Lazara“. Bio je to potresan i dostojanstven oproštaj, u skladu sa njegovom verom, duhovnošću i svim onim što je nosio u sebi.

Porodica i principi

Danilo Lazović bio je čovek koji je porodicu stavljao na prvo mesto. Bio je veliki zaljubljenik u prirodu i miran porodični život. Sa suprugom Brankom dobio je četvoro dece, a kako bi im obezbedio kvalitetnije odrastanje, porodica se preselila iz centra grada na Avalski deo Beograda, daleko od gradske vreve. Tamo je Danilo uživao u svakodnevnim obavezama oko domaćinstva, uprkos tome što je bio u vrhuncu svoje popularnosti.

Njegova najstarija ćerka, Jelena Lazović, priseća se:

"Mislim da je to nešto najbolje što je tata mogao da uradi jer nas je sklonio s asfalta, pa su moja braća i sestra umesto da rastu čekajući lift, uživali u prirodi i zdravom detinjstvu… Moj otac je bio patrijarhalan i konzervativan, želeo je da od nas napravi dobre ljude. Vaspitavao nas je u duhu prave srpske porodice, gde se zna ko je ko i šta ko radi, kao i da je ljubav prema Bogu osnov svega."

Danilo Lazović je bio glumac koji se otvoreno izjašnjavao o svojim političkim stavovima, iako se većina njegovih kolega u to vreme uključivala u stranačke aktivnosti. On je jasno isticao da političke partije nisu deo njegovog života:

"Ne daj bože da sam u nekoj partiji! Eto, čak i ne pratim situaciju u glumačkoj branši. Nemam kad. Ne može se biti u nekoj partiji ako nemamo pravnu državu. To je neučtivo. Ja sam za Srbiju – jednu i nedeljivu."

Razgovor sa ocem

Jedna od najdirljivijih ispovesti Danila Lazovića zabeležena je u emisiji Balkanskom ulicom, gde je otvoreno govorio o svom životu i porodici. Priseti se razgovora sa ocem u porti manastira Mileševa:

"Ima jedan trenutak kada samizlazio iz manastira Mileševa. Sticajem okolnosti moj otac je posle Drugog svetskog rata otišao u SKOJ. Tako su mu naredili, jer smo mi kao porodica dosta postradali, mnogi su izginuli u četnicima. I onda je on, da bi i druge spasio, morao da pristane na to. U tom manastiru su posle rata držali nekakvo žito, baš visoko... Gotovo do one freske Svetog Save."

Pogledajte u galeriji fotografije iz manastira Mileševa:

Danilo je dalje opisivao trenutak kada je otac pokazivao dokle je žito u manastiru bilo podignuto:

"I onda mi je otac kasnije o tome pričao. I kako smo izlazili iz manastira pokazivao mi je dokle je bilo žito. A on je morao da to žito ubacuje u manastir... A ja izađem za njim i kažem 'Tata, pa vidiš, ti si se ispovedio.'"

Po njegovim rečima, upravo taj trenutak pokazuje karakter srpskog naroda:

"Tako je to samo kod našeg naroda. Mi se, u stvari, i ne znajući – ispovedamo. Ceo naš narod. Mi se sada ispovedamo našem patrijarhu, mitropolitu Amfilohiju i nadamo se i Boga molimo da se vratimo svom gospodstvu. Možemo se vratiti samo velikim pokajanjem. Pokajanjem prvo prema sebi, pa jedan prema drugom, pa prema svojoj deci... A mom ocu to nisam morao da kažem kad je on već to uradio."

Identitet i reči koje odzvanjaju

Danilo Lazović je bio strastveni poznavaoc dela Petra Petrovića Njegoša, jednog od najvećih srpskih pesnika. U intervjuu za TV Novosti 2001. godine, Lazović je govorio o svom odnosu prema Njegošu i srpskoj kulturi:

"Da. Napravio sam neki eksperiment da poeziju koja je napisana u ovom vremenu govorim paralelno sa poezijom Njegoševom. Prosto se oseti da je Njegoš od najsavremenijih naših pisaca, ali i najpostojaniji, najdostojanstveniji."

Kada je komentarisao svoje poreklo, bio je jasan:

"Ja sam Srbin, nisam Crnogorac. Srbin sam iz Hercegovine, jer je pola Crne Gore Hercegovina. I sam Njegoš je jedan svoj izbor pesama nazvao 'Ogledalo srpsko'. Smatram da je Njegoš ogledalo u kojem se svaki naš čovek, hteo to ili ne, s vremena na vreme treba da ogledne. Prosto da vidi dokle je došao i šta još može i treba da uradi sa sobom."

Dodao je i kritiku na račun tretmana Njegoševog nasleđa:

Pogledajte u galeirji kako izgleda Njegošev mauzolej na Lovćenu:

"To što se dogodilo, sticajem okolnosti, da se Njegoš drži u zatvoru, na vrhu Lovćena, ne u kapeli, no u mauzoleju, kao u jednom habzburškom kazamatu, i da mu se opelo nije održalo dvadeset pet godina, bruka je svih nas. Ali, opet se nadam da će taj koji nas je upoznao sa lepotama i moćima slobode biti oslobođen i da će ponovo 'prošetati' i Beogradom, i Cetinjem, i Podgoricom, i Mostarom."

 Bonus video: Okanović o pripremama za glumu kod Danila Lazovića