"Govorili su - Vidi ove narkomančine" Naš glumac 20 godina bio u paklu droge, a onda se posvetio veri "Zakazao sam kao roditelj, okrenuo sam se Bogu"

Čovek koji je ujedinio muziku, glumu, režiju i scenario, Nikola Pejaković Kolja, prošao je pravu golgotu u životu. Zahvaljujući brojnim ulogama ostavio je neizbrisiv trag koji će večno biti zapisan u istoriji glumišta. Iz perioda devedesetih ga znamo kao Čorbu u "Složnoj braći", mlađi ga pamte i kao Koleta iz filma "Mrtav ladan", a kao scenarista učestvovao je i u ostvarenju filma "Toma", koje je doživelo veliki uspeh.

On je jednom prilikom istakao da smatra da nije dovoljno dobar roditelj, te da se plaši za njih zbog grehova iz mladosti.

- Zakazao sam kao roditelj. Jedino sam uspeo da im kažem: "Idite u crkvu i molite se Bogu." Nisam zadovoljan svojim učinkom. Moja deca su bolja nego što sam ja zaslužio. Bolja su nego ja. Rastu i Bog se brine o njima. Bio bih najsrećniji da je Bog moje molitve prihvatio. Brinem se da moji gresi ne naude mojoj deci. Verujem da to Bog neće dopustiti.

U jednom periodu života mnogo je pio

- Nisam to tako shvatao (smeh). Kod nas, ali i ovde, puno se pije alkohol i tretira se kao "Nije to ništa". Svi piju i svi pijemo, ja sam samo prestao. Inače, da još pijem verovatno ne bismo pričali o ovome - istakao je Nikola, koji je pod dejstvom alkohola bio akter brojnih tuča. Međutim, tvrdi da se pokajao: "Ja se kajem zbog svega što sam uradio loše i to je normalno da se čovek pokaje, ispovedi i fino pričesti", dodao je.

Zavisnost od heroina

Priznaje da je dve decenije bio težak zavisnik od heroina, pa je otkrio razloge zbog kojih je posegao za tim porokom i ispričao zanimljiv trenutak iz porodičnog doma koji pokazuje koliko su roditelji nesvesni problema svoje dece. On je rekao da se njegov otac više za njega zabrinuo kada je počeo da ide u crkvu nego kada je bio na heroinu.

 - Legao mi je kao budali šamar. Ne znam, jednostavno čovek ima neke svoje crne rupe koje zatrpava raznim stvarima dok ne nađe odgovore na to. Ja te odgovore nisam baš nalazio dok se nisam vratio pravoslavlju. Tek kad sam se vratio i pogledao život kroz te naočare video sam da nemam baš prava da se ubijam na taj način, takođe nemam prava da zagorčavam život drugima. Heroin sam koristio 20 godina, a ne izgleda tako? - otkriva Kolja i dodaje da je često bio u prilikama da nije imao novca za heroin, a osećao je krize.

- Kad sam došao na 5 grama heroina, u nekim fazama je to zaista bilo ozbiljno, moj otac se više zabrinuo za moje zdravlje kad sam ja počeo da odlazim u crkvu nego kad sam bio na heroinu. On je mojoj majci rekao "Šta se ovo dešava, bio je baš lep narkoman i normalan mladić" - rekao je Nikola Pejaković.

Okrenuo se Bogu

- Okrenuo sam se Bogu kad sam pao na dno. Kad sam se našao u jarku. Srbin ide u crkvu kad počne kiša. Nije to usamljen slučaj. Ima ta priča da narkomani odu u neku vrstu vere, ali mislim da to nije sasvim tačno. Čovek traži izlaz i lek za svoju boljku. Pravoslavlje je snaga kojom to može da se savlada. Kad je moj ego bio stucan, kad sam video da nemam izlaz, tako sam ja počeo da pretresam svoj život, svoja uverenja. Tada sam shvatio da grešim.

Velika muka promeni ljude. Bog ne šalje bolest na čoveka da bi ga kaznio, već je to poziv da se promeni. Meni je to pomoglo u životu da shvatim sebe i da se vratim veri. Kad bih se ja vratio da nije toga bilo u mom životu?! Video sam da u tome što sam radio nema istine. Bez nevolje nema bogomolje. Uglavnom je to vezano za ego i taj neki demonski egoizam. Bog me je vratio na pravi put. On ima svoj način kako da to reši. Za njega niko nije budala, a ni manje vredan. Samo se mi ljudi bacamo tim izrazima - naglašava glumac.

Pejaković je često posećivao manastir Kovilj i tadašnjeg vladiku, a današnjeg patrijarha Porfirija, koji mu je pomagao da prevaziđe zavisnost.

- Vera je spas i nada za ovo i za sva vremena. Kada kažem vera, mislim isključivo na pravoslavlje. Kod tako ozbiljnih stvari nema relativizacije ni prostora za labavi ekumenističko-humanistički pristup. Kao što svaka osoba ima samo jednog biološkog oca, koji ima ime i prezime, tako i moj Bog Otac ima ime i prezime. Zove se Isus Hristos. Slava Bogu! – poručio je glumac za Kurir.

Bjela i Kojo odveli ga na lečenje

Jedan od važnih trenutaka u njegovom životu desio se tokom snimanja kultnog filma „Lepa sela, lepo gore“.

– Posle jednog dana snimanja, Dragan Bjelogrlić i Nikola Kojo odveli su me u bolnicu na lečenje. Ne znam da li je bio i Manda u toj grupi, ali bili su Bjela i Kojo, kao i još nekoliko ljudi. Svima je bilo jasno da mi je potrebna pomoć. Zanimljivo je da to nisu uradili samo jednom, već više puta – ispričao je Pejaković u emisiji „Una Due Tre“ na Una televiziji.

Preokret se dogodio kada ga je majka nagovorila da potraži pomoć od jedne žene.

- Ona se bavila akupunkturom i raznim nekim stvarima. Pre nego što sam otišao kod nje, bio sam kod mog dilera, on je zavio džoint sa heroinom. Izvrnem se ja kod njega iz cipela i krenem posle kod te doktorke. Dođem ja, pita me ona da li pušim, ja kažem da ne, a stojimo metar jedan od drugog i ona žena oseća. I opet me pita, ja kažem da ne, jer ja stvarno nisam pušio. Ja sam duvao, ali to me nije pitala.

"Vama samo Bog može pomoći"

Međutim, jedna rečenica mu je promenila budućnost i kako kaže "spasila život".

- I ona opet pita i ja isto kažem, ona vidi šta i kako i kaže mi ključnu rečenicu: „Izađite iz moje ordinacije, Vama samo Bog može pomoći, ja ne mogu". Ja u tom trenutku težak ateista, narkoman, glupan, nisam ni sad nešto pametniji, ali tad sam bio u zabludi i na pogrešnom putu.

Ona mi je na jednom papiriću napisala nazive tri knjiga, ja sam dao svojoj majci, ona ode jadna i kupi te knjige. Moja majka ima sada demenciju, a Bog mi je dao šansu da se brinem sada o njoj, da joj vratim to, da budem sin. Uglavnom, ona kupi te knjige, ja sam ih stalno šutirao, vikao sam: „Neću te popovske knjige da čitam, skloni to od mene" - iskren je bio Kolja, ni ne sluteći u tom momentu da ćeš mu baš vera pomoći.

Međutim, vera nije odmah našla put do njegovog srca. Tek posle nekog vremena se uhvatio crkve "kao pijan plota".

- Kada sam počeo da čitam knjige o pravoslavlju, i dalje sam konzumirao drogu. Stručno da kažem, „roknem se" i onda čitam. Ali sam nekako prao to malo duše što mi je ostalo. Sećam se, kupovao sam knjige kao lud, donosio kući, nisam čitao, samo sam nosio, ali ništa nisam čitao. Požalio sam se ženi u knjižari kako stalno kupujem, a ništa ne čitam, a ona mi je rekla: „Doći će vreme kad nećeš moći da kupuješ, a imaćeš vremena da čitaš". Držim se za crkvu kao pijan plota. Ja ništa drugo nemam. Ako Hrist nije vaskrsao, ja sam pukao. Ovo je život? Ako je tako, onda mi dajte heroin da se napucam i da idem odavde - zaključio je.

Okolina nije uvek najbolje reagovala na njegovu priču:

- Različito su ljudi reagovali. Neki su rekli: "Vidi ove narkomančine, on sad nama prodaje priču..." Onda je bilo: "Od džanka do šanka, pa od šanka do Boga"... To jedan princip zdrav kako čovek da se vrati Bogu, pa u tom procesu se reši svih tih stvari. To je borba čitavog života. Ti kad se jednom navučeš, ti si do kraja života u nekoj vrsti apstinencije... Pored raka to je najveća bolest - ispričao je on u Analogija Podcastu.

Bonus video: