"Frankenštajn", priča o modernom Prometeju: Popević o hit filmu na Netfliksu

Razumno je pitanje da li je čovečanstvu potreban još jedan "Frankenštajn", pogotovo jer je filmske adaptacije nemoguće nabrojati, a među njima postoji nekoliko zaista izvrsnih dela s neizbrisivim tragom na kinematografiju uopšte. Pa, recimo, da jeste jer je rezultat jedan izuzetno upečatljiv film, prelepog dizajna i - što je najvažnije - drži pažnju tokom nemalih dva i po sata, iako je reč o staroj i dobro poznatoj priči. Podnaslov romana koji je kasnije inspirisao mnoge i od koga se granaju brojni žanrovi i stilovi glasi "Moderni Prometej". Autorka Meri Šeli imala je svega devetnaest godina kada je napisala "Frankenštajna", u uslovima koji su takođe ušli u legendu - inspiracija joj je došla nakon jednog košmara, tokom leta ispunjenog pisanjem s probranim društvom, kao i - kažu - raznim drugim... aktivnostima. Oslanjanje na mit o Prometeju nije slučajno. Prometej je po grčkoj mitologiji bio potomak titana, starih bogova. Ukrao je sa Olimpa vatru i poklonio je ljudima, za šta je bio surovo kažnjen. Ostao je simbol ljudske želje za stvaranjem jer je pre ukradene vatre samostalno stvorio čoveka od gline. Takođe je simbol prkosa, težnje ka slobodnoj volji, pa i posezanjem za onim što se inače povezuje s božanskim: za stvaranjem. Tragični Prometejev kraj opominje da ovakva hrabrost neretko dolazi sa ozbiljnom cenom.

Pred Del Torom je svakako bio težak zadatak jer se prihvatio verne adaptacije romana, a tamo gde je priču malo proširio radi lakšeg praćenja i njenog zaokruženja, uradio je to sa ozbiljnošću i s poštovanjem prema izvorniku. Ipak, pre njega postoje legendarni "Frankenštajni", poput onog najpoznatijeg (mada ne i najstarijeg) s Borisom Karlofom u ulozi čudovišta, ali i isto tako verne adaptacije Keneta Brane s Robertom de Nirom. Samo ime Frankenštajn budilo je nelagodu, te se često događa da se to ime pripisuje čudovištu; filmovi su snimani sa ovom greškom. Ali isto tako Giljermo del Toro je u svojim prethodnim filmovima pokazao sklonost prema gotskom, te mu je "Frankenštajn" stilski dobro legao. Vizuelna raskoš ovog filma pokazuje jednu bitnu stvar, a to je da je čak i danas, kada su filmovi preopterećeni kompjuterski obrađenim kadrovima i ispeglanom slikom, moguće napraviti nešto ovako upečatljivo ukoliko autor pristupa stvaralačkom procesu s razumevanjem onoga na čemu radi i sa strašću tome doprinosi. A ovaj novi "Frankenštajn" nije samo niz lepih sličica, već je delo koje ovim raskošom samo pojačava poentu priče o tragičnom Tvorcu. Taj Tvorac je pored sveg truda ipak mnogo, mnogo manje savršen od Boga, o kome u svojoj oholosti priča posprdno dok zapravo teži božanskom. Samim tim, ono što je stvorio ne može biti ništa drugo do još manje savršeno biće, fizički neuništivo, ali toliko odbojno i zastrašujuće da oseća da ne pripada nigde. Ljudi ga odbacuju, kao i njegov Tvorac, a svoje vrste nema. Molba da mu Tvorac napravi drugaricu s kojom bi, za ljude nakazni, živeli negde na kraju sveta, vapaj je potpuno usamljenog i neshvaćenog bića. Ali taj nesavršeni Tvorac, doktor Frankenštajn, ne želi da na sebe preuzme najozbiljniju tvoračku odgovornost, da im omogući razmnožavanje.