Serije "Tvrđava" i "Oluja" su antiratne, nisu huškačke, i to je njihova najveća lepota: Senad Milanović o glumi, Banjaluci i radu sa Sašom Hajdukovićem

Glumac rodom iz Bugojna Senad Milanović, koji živi i radi u Banjaluci, bio je deo serije "Tvrđava". Dramski umetnik je stalni član ansambla Narodnog pozorišta Republike Srpske, a već nekoliko zapaženih uloga ostvario je i u Srbiji. Uskoro ćemo ga gledati i kao Savu Šumanovića u film "Budi bog s nama" Slobodana Šijana, o čemu i govori za TV Ekran.

- Mene nije razočarala. Serija iz epizode u epizodu sve više emotivno raznosi i imam osećaj da je bila jako potrebna. Ekipu koja je ovo stvarala činili su vrhunski profesionalci i sigurno dobri ljudi. Hvala im na ovome. Ljubav će pobediti sve ratove.

Odrasli ste u Bugojnu, gde su postojale dve škole pod istim krovom, a često su se dešavali slučajevi kao u "Romeu i Juliji". Da li zabranjene ljubavi imaju prava na srećan kraj? Koliko vi privatno poznajete parova kao što su Luka i Darija?

- Sve ljubavi imaju pravo na srećan kraj, jer ljubav je upravo to. Sreća. Da, dolazim iz Bosne, Bugojna i nažalost znam puno primera zabranjene ljubavi. Znam slučajeve u kojima je dolazilo do ozbiljnih konflikta, policije, raskida, jer mladi nisu više mogli da trpe torturu kod kuće. Znam neke ljude koji se nakon toga nikad više nisu zaljubili i na tom su polju ostali večno nesrećni. To je strašno i zna biti surovo opasno. Međutim, nikad nije do onih koji se vole, nego do roditelja koji se vode svojim traumama i onda ih prenose na svoju decu. Braniti nekome da voli nekoga je ozbiljan oblik fašizma. Kažu da je u Tuzli bilo najmanje rata zato što su imali najviše mešovitih brakova pre istog. Ljubav je svetinja. Data je od boga da nas čuva. A bog je samo jedan. Mnogo toga je istog između svih nas. Hajde da pričamo o istostima, a ne o razlikama. Apelujem na roditelje i sve ljude koji su proživeli rat da se manu ćorava posla i da svoje traume pokušaju suzbiti, rešiti i pustiti ovu divnu mladost da se voli bez obzira na pripadnosti.

Senad u seriji "Tvrđava"

Kako ste se pripremali za ulogu fratra?

- Fratar u "Tvrđavi" je u funkciji "crne tice zloslutnice". Odmah u prvoj epizodi, dok je sve još mirno i bajno, najavljuje zlo. Vodio sam se homilitikom, verskim govorom. To mi je bila osnova iz koje sam krenuo. Hteo sam mu, iako je "prosti seljanin", ostaviti tu malenu dozu mističnosti i mislim da sam uspeo. Vežbao sam dijalekt, lički govor, iščitavao o njihovom položaju u to vreme, gledao razne intervjue...

Mnogima je, kad se pomene tvrđava, prva asocijacija Meša Selimović... Na šta vas asocira?

- Tvrđava me asocira na nešto zaštićeno, neosvojivo. Kao porodica ili kao ljubav. Nema ništa važnije što treba čuvati, braniti, nikome ne dati da to ruši. Kako kaže jedan stih Balaševića, "ali kad dođem kući, tu si ti, e tu će tvrđavicu malo teže srušiti, to im je izvan dometa".
S Hajdukovićem ste već radili seriju "Kosti". Kako je počelo vaše prijateljstvo i druženje?
- S Hajdukom sam radio "Kosti", "Kožu", "Tvrđavu" i molim boga još mnogo toga u budućnosti. On je profesor na akademiji koju sam završio. Tu je počelo naše poznanstvo. Prvo sam igrao u filmovima njegovih studenata, pa posle i kod njega. Hajduk i Jelena su predivni ljudi, predusretljivi i pošteni, što je najvažnije. Kako bih rekao, pravi prijatelji u poslu.

Snimali ste i film i seriju "Oluja". Možete li da uporedite tu priču s "Tvrđavom"?

- Da, radio sam i "Oluju". Ima sličnosti između ove dve serije. Obe se dešavaju u isto vreme i govore o sudbini običnih, malih ljudi. Obe su antiratne, nisu huškačke, i to je njihova najveća lepota.

Gledaćemo vas i u novom filmu Slobodana Šijana, gde igrate slikara Savu Šumanovića. Kakav je bio rad s njim? Tražio je baš vas za tu ulogu...

- Slobodan Šijan! Ne mogu vam objasniti šta je to za mene bilo. Čovek koji je od tri najbolja domaća filma snimio dva: "Maratonce" i "Ko to tamo peva". Ne znam šta reći o tom čoveku. On je hodajuća renesansa, filmski fanatik i zaljubljenik, radoholičar, ma sve što ja volim. I ka čemu težim da budem jednog dana. Pravi, kultni primer ličnosti. A i sam rad na setu je bio baš takav. Pravi ljudi na pravom mestu.

Kako ste se zaljubili u glumu? Da li ste ispunili svoj san da stanete u kadar s nekim svojim idolima?

- U glumu sam se zaljubio u vrtiću. Prvu predstavu sam odigrao sa šest godina, igrao sam Tatu. Imao sam veliki zeleni automobil koji sam čistio i onda sednem u njega i otpedalam sa scene. Nisam ostvario svoje snove. Nisam stao u kadar s još mnogo, mnogo kolega s kojima bih hteo. Voleo bih da igram u nastavku "Volje sinovljeve". Ta serija objedinjuje sve filmske žanrove na kojima sam odrastao i prosto je obožavam. Njen sam fan.

Baza vam je Banjaluka. Šta vam pružaju uloge u pozorištu?

- Uloge u pozorištu ti donose sve, od radosti do iskustva. Kao i formu. Glumac koji ne igra brzo kržlja. "A pozorište? Zar to nije hram? U njemu se služi žrtva ljubavi", kako kaže veliki Laza Kostić.

Razmišljate li o selidbi za Beograd?

- Selidba za Beograd? Nikad ne reci nikad... Bože zdravlja i fer kastinga, ostalo ćemo lako!